„Ljudi koji kritički promišljaju često se nađu u situaciji da kažu ’pokušali smo jedno, pokušali smo drugo, i došli smo na isto’. Svi su se ponadali nakon 5. oktobra da će da nam ’procvetaju ruže’. Ništa se nije promenilo, videli smo partokratiju, videli smo populizam. Da li treba da idemo dalje od uvođenja veronauke u škole što nam je ta vlast priredila? Sada imamo ovu vlast koja je nastavila po istom modelu kao prethodna – ništa oni ne rade novo, samo rade malo bahatije, ogoljenije jer ih apsolutno nije briga“ započinje intervju za naš portal porfesorka istorije, feministkinja i publicistkinja Ana Jovanović.
Kritičko mišljenje je, po mišljenju naše sagovornice, veoma bitno. Podjednako je važno i obrazovanje, koje mora da se reformiše kako bi moglo da promoviše i neguje kritičko promišljanje. Sve je to, po rečima Ane Jovanović, uslov i za rodnu ravnopravnost koja je jedna od glavnih tema njenih tekstova na portalu Peščanik.
Važnost kritičkog mišljenja u društvu
Koliki je značaj kritičkog mišljenja za one koji sebe smatraju građankama i građanima?
Ako nema kritičkog mišljenja onda se sve samo upija, prihvataju se svi inputi koji dolaze, a tu je sporno sa kojih strana dolaze ti inputi. Kod nas, gde imamo jedan ogoljeni populizam, tu je kritičko mišljenje krucijalno, jedino što je važno da bi moglo nešto da se pokrene, da bi moglo nešto da se uradi.
Naravno, kritičko mišljenje je još važnije u situacijama kada se čini da je demokratija dostigla svoj trenutni maksimum, ali upravo u tim situacijama je najpotrebnije kritičko mišljenje jer nikako ne možemo da dostignemo dovoljan nivo demokratije, dovoljan nivo zadovoljavajuće vlasti za građane i građanke.
Kako podići svest o potrebi kritičkog mišljenja?
To možemo da povežemo sa obrazovanjem. Kako je sada ustrojeno, deca se uče da samo reprodukuju materijal koji im se servira. Nemamo nikakvog načina da učimo decu da kritički misle. Ako neko ima entuzijazma i pokuša da to radi, često naiđe na prepreke od strane uprave škole, od Ministarstva. Nastavnice i nastavnici imaju sve više administrativnih zaduženja i ne mogu da se posvete deci i času. Pored toga, plate prosvetnih radnika su takve kakve jesu, pa nemaju ni entuzijazma da rade i da daju nešto od sebe.
Osim menjanja obrazovnog sistema, koji evidentno sputava kritičko mišljenje, šta treba uraditi?
Veliki broj ljudi skloni kritičkom mišljenju dođu kući, pokrenu razgovor, a roditelji im kažu da su videli na televiziji da nije tako kako oni tvrde. To je možda dobra početna tačka, jer ne vidim šta može da se uradi osim pisanja tekstova, razgovora sa ljudima uživo ili preko društvenih mreža, razgovor sa porodicom u krajnjoj liniji. To je neki moj domet, to je ono što ja pokušavam.
Koliko se u medijima provlači kritičko razmišljanje?
Minimalno je kritičkog mišljenja u našim medijima. Medije koji važe za kritičke, treba još pažljivije čitati jer ako bi nam to bili saveznici, ako to treba da budu ljudi koji naš glas prenose dalje – onda treba da se pobrinemo da se to prenese kako valja da ne bismo došli u situaciju da nam je, na primer, Amfilohije dobar jer je kritikovao Vučića. Televizije sa nacionalnom pokrivenošću i štampane medije koji imaju tiraže od stotine hiljada – to nema potrebe komentarisati. Tamo je kritičko mišljnje otišlo da umre.
Jedan od portala koji je uvek bio kritičan prema vlasti i pojavama u društvu je Peščanik. Šta za Vas znači da se Vaši tekstovi objavljuju tamo?
Peščanik mi daje jednu platformu koju nigde ne bih mogla da imam. Počela sam da pišem za Peščanik 2014, ne bih rekla sasvim slučajno. Navikla da je Vreme kritička novina, da bi im kritičko mišljenje dobro došlo, reagovala sam na uvođenje kolumne „Iz muškog ugla“ Miloša Vasića. Napisala sam otvoreno pismo u kome se pitam zašto dodaju četvrtu „mušku“ kolumnu, a imaju već trojicu kolumnista i šta će im četvrti. Uostalom, ako žele da imaju tu kolumnu „Iz muškog ugla“, zašto ne dodaju i kolumnu „Iz ženskog ugla“, pa svake nedelje oboje dobiju istu temu, pa da vidimo šta će da se desi. Oni to nisu hteli da to objave, pa sam poslala Peščaniku koji je to objavio i tako je krenula naša saradnja.
Pre toga sam pisala blog, koji je bio više ili manje uspešan. Uspela sam da ostvarim kontakt sa nekim ljudima, bilo je ljudi koji su me kontakrirali jer nisu znali mnogo o temama o kojima sam pisala, ali to je bilo malo. Peščanik ima veću čitanost i ono što meni jeste važno – oni imaju reputaciju kritike svega što nije dobro.
Borba za ravnopravnost polova
Glavna tema Vaših tekstova je feminizam. U kojoj meri je danas u Srbiji zastupljena jednakost polova?
Nije zastupljena. To je vidljivo na svakom koraku i nije potrebno da se rade neka istraživanja – dovoljno je razgovarati sa bilo kojom ženom koje su njene obaveze u kući, a koje su obaveze njenog muža, partnera, momka… To kreće od malih nogu, nastavlja se na radnom mestu gde žene zauzimaju niže plaćena mesta, čak su i na nekim mestima slabije plaćene od muškaraca na istom poslu.
Ono što je zabrinjavajuće u ovom trenutku u Srbiji je što je vlast instrumentalizovala borbu protiv nasilja nad ženama. Jasno je da trenutna vlast koristi feminizam, da koristi borbu protiv nasilja nad ženama i decom, da bi privukla glasačice jer veliki broj žena ima problema sa nasiljem u porodici. Za trenutnu vlast to dobro izgleda pred Evrpospkom unijom – da se bore protiv nasilja nad ženama, da zastupaju rodnu ravnopravnost, da zastupaju ono što se naziva „evropske vrednosti“.
Borba mora da ide paralelno sa vrha i iz grassroots pozicija. Pojedinačna žena ili pojedinačna organizacija može da se bori za svoja prava, ali ako po zakonu poslodavac može da joj prekine ugovor nakon porodiljskog odstustva, ili da je plati manje za isti posao nego muškarca – ništa nije postignuto. Zato je veliki problem instrumentalizacija feminizma.
Borba protiv nasilja nad ženama je delić borbe feminizma. Šta je zapravo feminizam?
Nažalost, feministička borba se nije mnogo promenila od nastanka – a to je borba za jednakost, za jednake mogućnosti, za jednaka prava pred zakonom. Feminizam je borba za jednakost polova koja može da ima različite vidove – najdramatičniji vid je borba protiv nasilja nad ženama.
Često može da se čuje da neko podržava feminizam, ali kada čuju o rodno ravnopravanom jeziku kažu da je to čista glupost, to je samo naziv funkcije… Ako je zaista samo naziv funkcije, ako vam to nije problem – zašto onda pravite problem od toga ako je minorna stvar? Očigledno nije, čim se neko bori protiv toga. To pokazuje koliko je veliki otpor prema feminizmu, veliki otpor prema menjanju statusa quo, prema bilo kakvoj promeni.
Sa jedne strane vlast instumentalizuje feminizam, a sa druge strane u narodu je on predstavljen kao borbu za matrijarhat. Da li je to borba konzervativnih i tradicionalnih snaga protiv progresivnih, ili je ipak neka vrsta neznanja prouzrokovana konzervativizmom i tradicionalizmom?
Neznanja svakako ima što se tiče feminizma. Najverovatnije ono igra veliku ulogu, ali dominantne snage, tradicionalne i konzervativne, igraju glavnu ulogu u društvu. Te snage se čuju sa svih mesta – od vrha, pa naniže. Mora se uvek imati u vidu da je dosta žena konzervativno, tradicionalno, da je dosta žena patrijarhalno. Mi odrastamo u patrijarhalnom društvu i nemoguće je ne biti patrijarhalan u takvom društvu. Svi smo mi patrijarhalni, samo neki od nas su se osvestili. Svakog dana je borba da se ne upadne u mod koji je najlakši i koji je difolt.
Danas imamo situaciju da neke žene koje su na visokim pozicijama odbijaju da sebe nazovu feministkinjama, kao što je kacelarka Nemačke Angela Merkel odbila da sebe svrsta među feministkinjama. Sa druge strane, prva dama Sjedinjenih država Melanija Tramp na sva zvona zvoni da je ona feminiskinja. Šta je veći problem?
Meni nije problem što je Merkel odbila za sebe da kaže da je feministkinja. Ako nije, ako ne zastupa feminističke stavove, zaista je bolje da kaže da nije feministikinja iako zastupa neke aspekte borbe. To mi je problem sa ličnog stanovišta – smatram da bi sve žene trebalo da budu femnistkinje, ali to je moje mišljenje.
Melanija Tramp nije feministkinja. Može ona da oseća sebe feministkinjom koliko hoće, ali to što ona radi – nema apsolutno nikakve veze sa feminizmom.
I jedno i drugo je problem, ali ovo sa Merkel mi je nekako manji problem jer problematičnije je kada neko ko nije feministkinja sebe nazove feministkinjom i onda sledi demonizacija.
Koliko je važna ravnomerna zastupljenost polova u politici?
U politici je važno da žene budu na vidljivim pozicijama kako bi se stvorio utisak kod devojčica koje gledaju svet oko sebe da mogu da budu i to, političarke, da ne moraju da prate dominantni patrijarhalni model. Sa druge strane to najčešće ne menja stvari jer u situaciji u kojoj smo mi sada, svi političari i sve političarke vode se za programom svoje stranke koje su ustrojene na taj način da centralna ličnost određuje kako će biti. Samo se trude da odrade neke stvari, odnosno da imaju 30% žena na mestima na kojima treba to da imaju i to je to.
Nije samo bitno da se pojavi bilo koja žena na bilo kojoj poziciji. Jako je važno koja je to žena, koje stavove zastupa.
Obrazovanje kao korak ka jednakosti i kritičkom mišljenju
foto: Ivan Dinić
Osim vaninstitucionalne borbe, da li je moguće kroz samo obrazovanje promovisati jednakost polova?
Moguće je i to na lak način. U stvari, to je najlakši način i lako je postići, ali većina to ne radi jer su u tradicionalnom difolt modu. To je jako jednostavno. Po tradicionalnom modelu – devojčicu ćemo da pohvalimo zato što ima lep rukopis, a dečaka ćemo da pohvalimo jer je dobro uradio zadatak iz matematike. Promenimo to. Moglo bi lako da se postigne jednakost kada bi se radilo sa prosvetnim radnicima, kada idu na seminare na koje su obavezni i kada bi te obuke zaista postizale nešto i učile nešto prosvetne radnike – kroz to bi moglo da im se ukaže na hiljadu stvari koje oni sami mogu da urade. To je jako jednostavno, ali se na tome ne radi.
Kroz nastavu istorije je to veoma lako jer postoje periodi kada je bilo i žena koje su se istakle u određenim ulogama. Sa druge strane, postoje periodi kada nema žena koje mogu da se istaknu kao pozitivni primeri, ali može da se posveti pažnja svakodnevnom životu, odnosno kako su ljudi živeli tada. Nisu muško-ženske uloge bile toliko jasno definisane nikada. Ženama jeste bilo zabranjeno bavljenje politikom, ali je to bilo nedostižno najvećem broju stanovništva.
U toku industrijske revolucije žene, deca i muškarci podjednako su radili po dvanaest sati u katastrofalnim uslovima. Jasnija podela na muško-ženske uloge dolazi sa usponom feminističkog pokreta: što je on bio jači, to je otpor prema rodnoj ravnopravnosti bio jači.
Kada bi se podigao nivo kritičkog mišljenje i kada bi se kroz obrazovanje promovisala jednakost, kolika je mogućnost da se trenutno tradicionalno i konzervativno shvatanje društva i sveta promeni?
Mogućnosti su neograničene. Naravno da treba krenuti, ali nažalost mislim da za mog veka neće to da se desi, nećemo da dostignemo to jer mnogo toga treba da se promeni na svim mogućim nivoima. Našla sam se hiljadu puta u situaciji da branim žene sa kojima se ne slažem jer ih napadaju sa mizogine pozicije i seksističkim napadima ih prozivaju za oblačenje, izgled… A napadaju ih ljudi koje smatram saborcima u nekoj široj borbi.
Tekstove Ane Jovanović o jednakosti polova, obrazovanju i drugim bitnim temama možete pratiti na Peščaniku.
