Srbija je, kako se navodi u izveštaju organizacije Freedom House za 2018, prvi put pala u društvo delimično slobodnih država, između ostalog i zbog „kontinuiranih pokušaja vlasti i njoj bliskih medija da potkopavaju i napadaju nezavisne medije i novinare“.
U Srbiji postoji višedecenijski trend podele na podobne i nepodobne medije, ubistva novinara ostaju nerazrešena, a pretnje, fizičko i verbalno nasilje, sve su učestaliji, i bez posledica. Ako promene ima, ona nije nabolje. Ovo su samo neke od tema dokumentarnog serijala „Medijski vrisak“, koji potpisuje autorski tim produkcije SL medija: Jovana S. Polić, Slaviša Lekić i Sanja Lončar.
„Medijski vrisak“ posvećen je pitanju snage i slabosti pravne države u slučajevima ubistava, pokušaja ubistava i teških pretnji novinarima u Srbiji, a direktno se bavi i pitanjima vladavine prava i ljudskim pravima obradom tema medijskih (ne)sloboda, položaja novinara, pritisaka i ugrožavanja bezbednosti medijskih radnika.
Autorka serijala Jovana S. Polić kaže da, nažalost, u Srbiji ne postoji momenat koji nije „pravi“ za ovakve emisije.
„Rečenica koju sam mnogo puta, na mnogo mesta ponovila, a koja glasi: „Srbija je postala okruženje kojim vlada strah i u kojem se strahom vlada!“, nije tek ocena, ni moja, ni autorskog tima ovog serijala, već činjenica koja se, čak i matematički, može izmeriti. Naime, podaci Nezavisnog udruženja novinara Srbije pokazuju da je u proteklih 10 godina zabeleženo više od 600 napada, pretnji i pritisaka na medijske radnike. Još poraznije je ako znamo da su to samo oni koji prijave slučaj NUNS-u ili nadležnom državnom organu za gonjenje počinilaca krivičnih dela. Onih koji ostaju van statistika je – bar još toliko: svakog trećeg dana, verbalno ili fizički, po jedan novinar u Srbiji jeste meta sile. U tom kontekstu, mogli bismo svakog trećeg dana da prikazujemo ovakve sadržaje. I ne samo o novinarima i medijima već o svakom segmentu ovog, tužnog društva“, objašnjava Polić.
Govoreći o tome kako je baviti se medijskim slobodama u poluslobodnoj zemlji, autorka ističe da, kada ispod višemesečnog rada podvuče crtu, shvata da je nemoguće spakovati sve u tri jednosatne emisije, koje, kako dodaje, „sem televizije N1 nema ko da prikaže“. Ona ocenjuje da je stanje poražavajuće, i to ne samo za medijsku scenu.
„Kukavičluk je nadvladao svaki osećaj odgovornosti prema društvu koje tone – ne ka dnu, već ispod dna“, ističe Polić.
Ona objašnjava da je serijal opomena da novinari u Srbiji danas rade u neprijateljskom okruženju, te da država možda nije uvek bila među inicijatorima, ali jeste sasvim sigurno, decenijama, među inspiratorima ometanja, pretnji, pritisaka, napada, pa i ubistava novinara.
„Od toga je porazniji samo utisak da danas, ni u jednom javnom nastupu nekog iz vrha vlasti, nema reči kojima bi ohrabrili novinare da rade svoj posao, a tako makar posredno obeshrabrili one koji ih u tome sprečavaju“, kaže Polić.
Sa druge strane, serijal upravo pominje i brojna imena koja su povezana sa različitim slučajevima napada na novinare, a koji su ne samo na slobodi već i u vlasti. Njenih predstavnika u serijalu nema.
„U serijalu imamo i tužioca, i sudiju, a nismo smatrali da je neophodno da imamo predstavnike vlasti. Kao što rekoh, upravo su oni inspiratori svega ovoga i odgovorni za ovakvo stanje u medijima i u vezi sa medijima i novinarima. Neće oni to promeniti time što bi u ovakvim emisijama izgovorili po nekoliko rečenica kojima će prati svoja (ne)dela. Potrebno je da prihvate činjenicu da su mediji ‘četvrti segment vlasti’, a ne produžena ruka njihovih službi. Jer, upravo i zakoni novinarima nalažu da nadgledaju ono što vlast radi, u društvu u kom su mediji slobodni“, ocenjuje Polić.
Na pitanje da li očekuje da serijalom izvrše pritisak, te da se nešto promeni, Polić naglašava da je to posao nadležnih državnih organa. „Ovaj serijal je tek opomena, kako o slučajevima koji su se desili pre godinu ili pet, tako i onim od pre deceniju, dve ili više – da se nikad ne ponove!“
„Višegodišnjem lovu na novinare ne nazire se kraj“
Iako je članom 138, stav 3, Krivičnog zakonika Republike Srbije definisano da su za ugrožavanje sigurnosti propisane strože kazne za napadače na „lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja“, Polić naglašava da ta činjenica nije pomogla mnogim novinarima kojima je sigurnost bila ugrožena.
Jovana i ceo tim ovog serijala su van statistika. Ne prijavljuju pretnje.
„Pravosudni organi sve što nije direktna pretnja smatraju spekulativnim mišljenjem. Dakle, ako neko kaže: ‘to sve treba pobiti, i autore, a naročito ovaj ološ što priča’, ili ‘trebalo bi vas pobiti i poklati’, ili ‘sve ovo treba u jamu i metak u čelo’, a vi podnesete krivičnu prijavu, sud će je odbaciti, kao neosnovanu. Svi navedeni primeri su nešto što smo, izmedju ostalog, upravo mi dobili pre nekoliko godina, nakon emitovanja serijala ‘Pad haških begunaca’. I ne bi bilo normalno da se ne zapitamo hoće li se naći neka budala koja će nam nauditi, jer misli da time brani srBski nacionalni interes i tako čini pravu stvar“.
Ipak, Polić naglašava: „Ja zaista odbijam da živim sa strahom. A posebno odbijam da radim sa strahom. Nikakva pretnja, ni mene, a sigurna sam da ni ostatak ekipe, neće zaustaviti da pravimo ovakve stvari“.
„Višegodišnjoj sezoni lova na novinare praktično se ne nazire kraj, mada je veliko pitanje i da li bi lovci, sve da lovostaj i postoji, lovini dozvolili predah. Novinare mlate rečima, ali ne samo rečima: etiketiraju ih, targetiraju, ometaju u poslu, prete im i prate ih, nadziru, prisluškuju… i razmere svega toga su gotovo nesagledive.
Cilj je jasan: zatrašiti, do slepe poslušnosti sve one koji još drže do ličnog integriteta i kodeksa struke, posebno onaj deo profesionalaca koji otvoreno agituju protiv straha i opiru se svakom obliku zloupotrebe novinarstva.
Ponekad se čini kao da novinari gotovo na dnevnom nivou žive svoje male Savamale, gde se umesto rušenja bagerima, perfidnom politikom zastrašivanja urušava cela jedna profesija.
Za razliku od stvarne Savamale, gde su fantomke bile deo scenarija, ovde je prepoznatljivost i vidljivost aktera koji nasrću na profesiju, od presudnog značaja.
I pogubnijeg.“
(Kraj druge epizode serijala „Medijski vrisak“)
