Priče iz mahale: Muzika utkana u gene

„Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga raskomtala, ostarela… Žalno, teško da mi pojete!“. Ovako je čuveni Mitka iz Borine „Koštane“ govorio romskim muzičarima želeći da uz njihovu pesmu zaboravi na tugu. I baš uz romsku muziku se, čini se, najlakše preboli, najiskrenije plače, najveselije igra.

Ovo najbolje znaju Romi koji su odrastali u muzičkim porodicama, kojima je stvaranje i interpretacija romske muzike, kao i čuvanje njihove tradicije, deo svakodnevice. Jedan od njih je i student Fakulteta umetnosti u Nišu Iva Barčić, koji smatra da ima odgovornost prema svom porodičnom imenu da stvara novu i čuva romsku muziku, uz koju su živeli njegovi preci.

Imao sam sreću da sam uvek bio u društvu velikih muzičara, jer su bili kućni prijatelji sa mojom porodicom. Moj otac od 1994. ima studio, pa su mnogi umetnici dolazili kod nas da snimaju. Moj početak u muzici bio je Romski dečji festival, na kome sam dobio prvu nagradu kao pevač. Zvanično sam počeo da sviram sa 11 godina, kada sam upisao osnovnu muzičku školu, a prvi instrument mi je bio klarinet“.

Barčić studira klarinet, a pored toga svira saksofon i klavir. Kaže da za njega muzika simbolizuje osećanja, slobodu, način izražavanja, ceo svet.

Imao sam sreće da sa 12 godina nastupim na EXIT festivalu, sa bendom Grab. To je bio spoj romske tradicionalne muzike sa repom. Ta grupa i sada postoji i odlično rade. Potom sam 2014. godine osnovao svoj orkestar Very nice, u kome kombinujemo romsku muziku sa džezom, fankom, rokom. Nastupali smo na Nišvilu i u Guči, koja je treći najveći festival u našoj zemlji. Pravimo takvu muziku da možemo da nastupamo na svakoj manifestaciji, za svaku priliku“.

Talenat koji se neguje

Barčić smatra da Romima jeste dat dar da se bave muzikom, da imaju taj poseban gen, ali da to nije dovoljno.  

Ako bismo sada otišli u romsku mahalu, videli bismo nekog mališana kako peva, ili je uzeo neka drvca pa udara u prozor, kapiju ili nešto drugo. To nije samo gen, nego i vežba, rad. Mi odmalena nadograđujemo naš talenat“.

Pošto ih ima u celom svetu, romska muzika je raznolika. Barčić kaže da su Romi dali veliki doprinos svakom muzičkom žanru. Motive nalaze u realnom životu, muziku pišu srcem, jer se u njoj oseti i kada su tužni i kada su srećni.

Muzička kultura prenosi se s kolena na koleno i po tome se prepoznaje romski etnos, kaže romolog prof. dr Dragan Todorović.

Tradicionalnim udaračkim, duvačkim i gudačkim instrumentima – bubnjevima, tarabukama, dairama, zurlama, trubama, violinama – opevano je prokletstvo lutalaštva, turobna svakodnevica u mahalama, nesrećne ljubavi, ali i neizmerna ženska lepota, vatreni zanos i neobuzdani temperament. Nomadska i apatridska sudbina formirala je specifičnu životnu filozofiju ‘biti, a ne imati’, paradigmatski sublimiranu u glasovima doajena muzičkih podijuma (Šaban Bajramović, Esma Redžepova, Usnija Redžepova, Ljiljana Petrović). Treperavi zvuci prirodnih sluhista – solista i orkestara – krepili su duše na opštenarodnim veseljima: ispod vašarskih šatri, u zadimljenim kafanama, krčmama, birtijama i gostionicama, po svadbarskim salama, na dočecima i ispraćajima na železničkim i autobuskim stanicama, na krštenjima i proslavama rođendana. Urođena virtuoznost, bez nota, ali izražajno i strastveno, promene dinamike i tempa i glasovna iznenađenja u trenutnom emotivnom doživljaju pevane pesme, grejali su srca posetilaca bleštavih pozornica svetskih metropola“, kaže Todorović.

Sačuvati romsku muziku od zaborava

Vrhunski romski muzičari nisu bili pismeni, kaže Barčić, ali to im nije smetalo da postave neke standarde. Gitarista Pako de Lusia i Džango Rajhard samo su neki od svetski poznatih romskih muzičara.

Nažalost, ovi naši sa Balkana nisu bili pismeni i nisu uspeli da ostave muziku na papiru. Ali evo, raduje me činjenica da u 21. veku imamo sve više studenata na Fakultetu umetnosti, ali i na ostalim fakultetima“.

Iva Barčić se i na svoj način bori za očuvanje romske tradicije, pa je izdao knjigu „Romske izvorne i stare pesme iz Niša i Srbije“, u kojoj je zapisao pesme koje su obeležile neke od perioda života Roma u našim krajevima, i to na romskom, srpskom i engleskom jeziku. I ubuduće planira da zapisuje pesme jednog od svojih naroda.

Ja sam ponosan na oba svoja naroda, imam sreću da sam i Rom i Srbin i da imam dva maternja jezika“.

Ono na šta nije ponosan jeste diskriminacija sa kojom se Romi svakodnevno susreću. I sâm je nedavno doživeo da taksista nije hteo da ga odveze na određenu adresu u Beograd-mali.

Postoje jači i slabiji oblici diskriminacije. Zbod onoga što sam doživeo, počinjem da razmišljam vredi li boriti se za grad, za državu, za kulturu, ako sa druge strane doživljavam takve situacije“.

Čest je slučaj da se deca romske nacionalnosti još u školi diskriminišu. Ta deca, smatra Barčić, imaju dva puta:

Ili će dete da izađe kao pobednik iz svega toga, ili će izgubiti samopouzdanje i postati povučeno, kao većina Roma. Mogu da kažem da se Romi dele na one koji se prepuste, i na one koji se bore, gaze da promene nešto, da pokažu da nismo takav narod kakvim nas prikazuju. Mi smo sasvim normalni ljudi, kao i svi ostali, samo nismo imali mnogo prilika da se upoznamo sa drugima. I to je greška svih nas“.

Legenda o nastanku romske muzike

„Jednom stvori Bog na leđima Svetog Petra ćemane. Ne znajući da ima ćemane na leđima, Sveti Petar uđe u jednu kafanu, gde je bilo mnogo veselih ljudi, koji kada videše Svetog Petra sa ćemanetom na leđima, povikaše: 
’Sviraj, sviraj!’ 
Od njihove galame i vike Sveti Petar se uplaši i poče da beži. Na vratima mu pade ćemane s leđa, on ga uze i ode pravo Bogu, pa ga upita: 
‘Šta je ovo, Bože?’ 
‘Pa to sam ti stavio ćemane da sviraš ljudima kada su veseli, da se zabave, da se ne bi potukli’, odgovori mu Bog. 
‘Pa, kada je tako, onda neka bude više svirača’, reče Sveti Petar. 
‘Pa ko će da svira?’, upita Bog. ‘
Neka budu Romi svirači’, odgovori Sveti Petar. ‘Neka zabavljaju ljude da se u piću i veselju ne pokrve’.
‘Neka bude tako’, odgovori Bog. Pa tako i ostade.“

Autor članka: Milica Branković
Autor video priloga: Tamara Milojević
Prevod: Turkijan Redžepi

———————————————————————————————————

***Media i reform centar Niš će u narednom periodu objaviti seriju tekstova i video priloga o kulturi, tradiciji, jeziku, religiji, kao i novim kulturnim praksama Roma u Nišu i okolini. Media i reform centar Niš će tekstove objavljivati na srpskom i romskom jeziku, kao deo projekta „Vakeribe taro mahale- priče iz mahale” koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2019. godini.