„Nakon oslobođenja u Prvom svetskom ratu, vojska je zatekla Niš koji je bio opljačkan i uništen. Sve je trebalo ponovo izgraditi, a u tome je pomogao i entuzijazam stanovnika koji su polako raščišćavali ulice, mesec dana nakon oslobođenja je ponovo uvedena struja. Radnici su se sami organizovali i pomogli da se pokrene proizvodnja. Tada je krenuo početak oporavka jednog od važnih gradova ovog dela Srbije“, započinje priču o Nišu između dva rata istoričar iz Istorijskog arhiva Niša Boban Janković.
Niš je neposredno pred početak Prvog svetskog rata dobio na značaju preseljenjem prestonice iz Beograda, u ovom gradu je predsednik Vlade Kraljevine Srbije Nikola Pašić dobio objavu rata, a ovde je potpisana 7. decembra 1914. godine čuvena deklaracija koja je bila temelj za konačno ujedinjenje Južnih Slovena u zajedničku državu.
Međutim, iako je Niš u toku svetskog rata bio značajan strateški grad, a u toku okupacije stanovnici ovog grada su stradali – nije bilo objave o oslobođenju 12. oktobra 1918, za razliku od drugih gradova. Janković navodi da razlog treba tražiti u činjenici da je nakon proboja Solunskog fronta okupator pružio veliki otpor prilikom povlačenja upravo nadomak Niša, te da je vojska žurila u dalje oslobođenje ka severu.
Postoji svega nekoliko zapisa, među kojima da je na čelu vojske koja je oslobodila grad bio vojvoda Petar Bojović i par fotografija uslikanih na prostoru nekadašnje Inženjerijske kasarne na kojoj piše „Srpska vojska ulazi u Niš“.
Niš nakon oslobođenja
„U toku okupacije Niš je bio razoren, i ne samo materijalno – već je i Niš imao identičan broj stanovnika na popisima 1910. i 1924. godine. Okupator je tokom povlačenja odneo sve što se moglo odneti iz fabrika, kao Šamija ili Ciglana koja je opljačkana skroz, pa onda i srušena. Uglavnom, Niš je bio u jako lošem stanju nakon rata“, navodi Janković.
Čitava privreda, gotovo sve škole i bolnice stradale su tokom povlačenja okupatora iz Niša. Naš sagvoornik navodi da je ostalo obeleženo da su škole ostale bez učila, klupa i stolica jer je okupator sve uništio ili opljačkao.
„Do 1923. svi privredni objekti bili su obnovljeni i nastavili su da rade kao pre rata. Međutim, osim obnavljanja objekta do 1930. godine otvoreno još desetak novih fabrika, a do 1935. u Nišu su sagrađene još tri škole – Kralj Petar I, nova zgrada Učitelj Tase i dograđen je sprat škole Vožd Karađorđe. U periodu između dva svetska rata Niš je imao sedam osnovih škola sa preko osamdeset odeljenja“, dodaje Janković.
Pedeset zanatlija je umrlo od bolesti, poginulo u ratu ili umrlo u internaciji, a po popisu iz 1920. godine u Nišu je bilo dvedsta pedeset zanatskih radnji. U obnovu privrede grada učestvovalo je i školstvo, pa je obnovljeno nekoliko zanatlijskih škola, a manjak kadrova u toj grani privrede Niš je nadoknadio naseljavanjem stanovništva iz Vojvodine, Hrvatske i Bosne.
„Na popisu iz 1920. godine u Nišu je bilo dvesta pedeset zanatskih radnji, a nakon pet godina taj broj je bio trista pedeset. Već 1930. godina bilo je preko petsto zanatskih radnji. Vidno je došlo do napretka na svim poljima“ , navodi Janković:
Međutim, napredak posleratnog Niša bio je zaustavljen krajem maja meseca 1926. godine kada se Nišava izlila do Čaira.
Gotovo sve što je obnovljeno u Nišu nakon Prvog svetskog rata, Nišlije su same inicirale, ali i finansirale. Od ratne odštete Niš je dobio tramvaje koji su tek 1930. vozili po ulicama Niša.
Niš – u toku sa dešavanjima
Svojim položajem, veličinom i značajem u ovom delu Srbije Niš je oduvek bio centar neke administrativne jedinice otkako je oslobođen 1878, a to se nije promenilo ni nakon oslobođenja 1918. godine. Pri administrativnoj podeli Kraljevine Jugoslavije na banovine, Niš postaje centar Moravske banovine, pa je time dobio i na većem značaju.
Na prvim izborima u novosnovanoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1920. najviše glasova Nišlije daju Komunističkoj partiji Jugoslavije, pa Niš postaje jedan od gradova u Kraljevini kao što su Beograd, Leskovac, Šabac u kojima lokalnu vlast drže komunisti.
„Predsednik tadašnje opštine Pavle Stojković nije bio dugo na čelu Komunističke opštine Niš jer se Zakonom o zaštiti države koji je doneo kralj Aleksandar zabranio rad komunista. Zanimljivo je napomenuti i da se Stojković ranije povukao sa mesta predsednika opštine jer nije usvojen budžet grada, pa je tu presekao“, navodi Boban Janković.
Vihor komunističkih revolucija tih godina u Rusiji, Mađarskoj i Bavarskoj nije zaobišao Jugoslaviju i Niš. Kako navodi Janković, opšte razočarenje pobedničke vojske i naroda, slike ratnih vojnih invalida koji prose na ulicama prestonice, razne afere u kojima su činovnici enormno bogatili – stvorili su pogodno tle za razvoj ove ideje.
„Narod je čuo da postoji pokret koji se zalaže za jednakost, da ne postoje razlike i da svako može da živi od svog rada“, dodaje.
Pobedu komunističkog pokreta u novoj državi koja je bila monarhija naš sagovornik pojašnjava nezadovoljstvom:
„Uslovi za rad u Nišu bili su loši – to su pre svega bile privatne fabrike u kojima su gazde izrabljivale radnike, nadnice su bile male. Neposredno pred izbore izbio je štrajk železničara koji su pod crvenim barjacima tražili veća prava, veće zarade i zbog toga blokirali saobraćaj“.
Međutim, već decembra iste godine ministar unutrašnjih dela Draškić onosi uredbu o zabrani rada KPJ jer je kralj Aleksandar video komunizam kao boljku koju treba saseći u korenu.
Ipak, komunistički pokret nastavio je da deluje, kaže Janković:
„Iako u ilegali, komunisti su opstali kroz razne oblike udruživanje – da li kao fudbalski klub, kulturno-umetničkoj društva… Komunisti su bili hapšeni i u Nišu, a tadašnja štampa beleži brutalno prebijanje Josipa Kolumba. Ljudi su tražili izlaz, pa su mislili da bi revolucija po ugledu na onu u Rusiji promenila nešto nabolje, ali rad komunista je bio zabranjen“.
Neosporno je da se za ravoj i modernizaciju Niša između dva rata najviše zalagao Dragiša Cvetković. Ovaj novinar, publicista, političar u Pašićevim radikalnoj stranci, kasnije ministar i predsednik Vlade do 1930. godine bio je tri puta biran za predsednika niške opštine.
„Dragiša Cvetovoć bio je zaslužan za izgradnju Narodnog pozorišta, vodovoda, asfaltiranje i kaldrmisanje gradskih ulica, izgradnju sanatorijuma u Knez Selu. Bez sumnje je osavremenio Niš, ali biće upamćen i po, sada već, kontroverznom potpisivanju sporazuma Cvetković-Maček o formiranju Banovine Hrvatske i potpisivanju pristupanja Trojnom paktu 25. marta 1941. godine“, navodi Boban Janković.
Niš je postao središte Moravske banovine 1930. godine kada je uveliko trajala velika svetska ekonomska kriza. Iako su ljudi osajali bez posla, a zbog loših prinosa tih godina i bez hrane, upoređujući Niš neposredno po okončanju rata – Niš je bio uređeniji i moderniji, a broj stanovnika je povećan.
„Tada je Niš bio veći grad, važno čvorište, pa je i zbog te svoje važnosti pretrpeo nemačko bombardovanje 8. aprila 1941.u kome je srušena železničko-mostovska radionca, železnička stanica Crveni krst, kao i kompletna projektna dokumentacija sa planovima niških zgrada sagrađenih do 1930. godine. Dosta civila je stradalo. Može se reći da je to bilo nepotrebno bombardovanje jer je okupator već sutradan ušao u grad“, navodi Janković.
Život stanovnika Niša između rata
O životu Nišlija između dva rata, kaže Boban Jankovič, najviše se interesuju studenti arhitekture koji za svoje diplomske radove biraju prikaz značajnih zgrada u Nišu. Osim njih, česti gosti Istorijskog arhiva su i oni istraživački koji proučavaju međuratni sport pošto Arhiv ima sačuvanu štampu iz i ovog perioda.
U međuratnom Nišu, sudeći po podacima iz popisa može se videti da je opravdano Niš meraklijski grad jer je do 1930. u gradu postojalo više od dvesta ugostiteljskih objekata. Dalji podaci kažu da je bilo desetak hotela, mada je u pravom smislu reči hotel – jedino bio Orijent, dok su ostali su bili prenoćišta.
Što se tiče turizma, Niš nije beležio veliku posetu jer nije bio turistički zanimljiv, ali je ipak bio važno mesto jer se nalazio na železničkom čvorištu, pa je broj stanaca koji je prolazio kroz ovaj grad bio veliki. Niš je bio jedna od stanica i čuvenog Orient ekspresa.
„Ostalo je zabeleženo i da je Agata Kristi izašla nakratko na stanicu. Niš je bio jedna od tačaka na tom putu od Pariza ka Istambulu. U tome se vidi i da je Niš važna tačka na Balkanu, pa su ostali i zapisi nekih važnih ličnosti o ovoj varoši između dva svetska rata“, navodi Janković.
Osim železničkog saobraćaja, naš sagovornik podseća i na podatak da je 1930. godine postojala avionska linija između Niša i Beograda, odnosno Niša i Skoplja.
Čuvena je i arhitektura Niša i zgrade koje postoje i danas. Janković navodi da istraživači arhitekturu u Nišu dele u dva perioda. Period od 1918. do 1932. obeležile su strane arhitekte, uglavnom iz Rusije koje su u Niš došle bežeći pred boljševizmom. Ovaj period obiluje kitnjastim zgradama, sa karakterističnom fasadom. Period od 1932. do početka Drugog svetskog rata obeležile su domaće arhitekte građevinama koje su svedenijih fasada.
Jedna od zgrada koja pripada ovom drugom periodu jeste i zgrada nekadašnjeg Pozorišta Moravske banovine, sadašnjeg Narodno pozorišta. Ipak i pre izgradnje gradskog teatra, Nišlije su predstave gledali uglavnom u kafanama.
„U Nišu je bilo nekoliko amaterskih trupa, a među njima bila je i jedna jevrejska. Sve je to funkcionisalo, ali grad se širio i javila se potreba za zgradom pozorišta. Temelji za pozorište u Nišu udareni su 1937, a već 1938. se otvorilo Pozorište Moravske banovine u Nišu“, kaže Janković.
Čak sedam bioskopa, sudeći po tadašnjoj štampi, radilo je u međuratnom Nišu, a Nišlije, navodi naš sagovornik, gledale su filmove koji su se prikazivali u svetu – od Čarlija Čaplina do Fleša Gordona.
Osim odlaska u pozorište i bioskop, Nišlije su bili i vatreni ljubitelji fudbala. Prvi niški fudbalaski klub FK Sinđelić osnovan je neposredno nakon rata 1918. godine. Naš sagovornik navodi da je bilo desetine fudbalskih klubova između dva rata:
„Osim Sinđelića i Radničkog, bio je tu i Fudbalski klub Železničar. Sinđelić je okupljao građansku klasu, za razliku od Radničkog koji je okupljao komuniste i radničku klasu. Ostali klubovi su bili kraćeg veka, spajali su se, a zanimljivost je da Radnički u jednom trenutku preseljen u Trupale jer mu je bio zabranjen rad u Nišu“.
Romi i Jevreji su imali svoje klubove, navodi, pa čak i vojska je godinu dana imala klub pod svojim okriljem u Nišu.
„Uglavnom su se niški fudbalski klubovi takmičili u regionalnim ligama, pa su na gostovanja odlazili u Pirot, Leskovac, Kruševac. Fudbal je između rata predstavljao značajnu sportsku granu u Niš“, dodaje janković.
Devojke su svoje slobodno vreme takođe trošile na sportskim terenima, a naročito popularan sport bio je hazena koji se igrao na otvorenom i poznat je kao veliki rukomet.
Međuratni Niš iz današnje perspektive
Naš sagovornik navodi da je genelanim urbanističkiom planom sa kraja dvadestih godina predviđeno da će Niš 1970. godine imati sedamdesetak hiljada stanovnika, ali i pavac u kome će se Niš razvijati. Na današnjem šetalištu – u parku Čair započeti su radovi isušivanja močvare još pre rata, a postavljene su klupe na izgrađenim stazama u delu koji je bio suv.
Iako je nekim pravcima modernizacije i izgradnje Niša nakon Drugog svetskog rata dat temelj u međuratnom periodu, Janković navodi da se najverovatnije nije mogao predvideti veliki indistrijski procvat po okončanju Drugog svetskog rata.
„Hipotetički je i nezahvalno pretpostavljati, ali da nije došlo do rata, barem mislim tako, Niš bi imao manje stanovnika i moguće manje fabrika. Pretpostavljam da nije moglo da se predvidi industrijski bum nakon Drugog svetskogr ata naročito zbog ubrzane industrijalizacije, migracije ljudi iz sela u grad gde se lagodnije živelo“, navodi Janković i zaključuje da su fabrike braće Ristić, Cvejić, Livnica Pejić, Ciglana laf i pivara imali određene kapacitete, ali nisu se širili, te da je tek nacionalizacijom nakon rata proširen kapacitet fabrika i omogućeno omasovlkjenje broja radnika, a time i stanovništva.
