Novinar niških Narodnih novina Jovica Vasić od 9. oktobra štrajkuje glađu ispred Policijske uprave u ovom gradu. Hranu, kako kaže, ne uzima od 3. oktobra. Razlog njegovog štrajka, sada već mnogima poznat, jeste položaj novinara i uslovi, ili bolje rečeno „neuslovi“ pod kojima je godinama radio u ovim niškim novinama.
On objašnjava da je njegov štrajk protest protiv državnih inspekcijskih i drugih organa, koji godinama ne reaguju na njegove zahteve i dokaze, jer „očigledno štite“ vlasnika niških Narodnih novina Vitka Radomirovića.
„Na ovaj očajnički potez primoran sam zbog toga što je, kao što se zna, položaj novinara veoma težak, naročito u medijima koji su u vlasništvu porodice Radomirović. Naše plate nisu se menjale od 2006. godine, tj. otkako su novine privatizovane“, rekao je Vasić.
„Narodne novine i Belle Amie televizija od Grada za projekte dobijaju iznose koji se mere desetinama miliona, a mi od toga nemamo ni dinar. U izveštaju Lokalnog antikorupcijskog foruma vidi se kako su te pare trošene. Dobijaju se pare za opremu, opreme nema! Od maja meseca nemam ni foto-aparat! Ja sam pokušavao da dokazima probudim nadležne institucije, koje nisu pokazivale nikakvo interesovanje da se taj problem reši“, objašnjava Vasić.
„Neka se pokrenu institucije i uđu u preduzeća Radomirovića, pa neka se vidi da li ja lažem“, apeluje on.
Prošlog četvrtka posetio ga je Vitko Radomirović i ponudio razgovor i rešenje, ali to su, kaže Vasić, samo trikovi kako bi on prekinuo štrajk, a ime porodice Radomirović prestalo da se pojavljuje u javnosti na ovaj način.
Na štrajk kolege novinara odreagovali su svi lokalni mediji, odnosno svi koji nisu u vlasništvu porodice Radomirović – City radio, Južne vesti, Niške vesti, TV Zona plus, zatim nacionalni: N1, RTS, B92, Cenzolovka, kao i udruženja UNS, NUNS, Društvo novinara Niša, Asocijacija online medija, Local press, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, ANEM, Fondacija „Slavko Ćuruvija“. Ipak, prema rečima Jovice Vasića, osim televizije N1, drugih kamera nije bilo. O štrajku Vasića nisu izveštavale lokalne televizije, odnosno NTV i Belle Amie, obe u vlasništvu Vitka Radomirovića.
Iako Vasić ne može da prati na koji način se o njegovom štrajku izveštava, kaže da je od ljudi koji mu prilaze čuo da se o njemu priča kao o nekome ko „ne zna šta hoće“. „Zahteve ne iznosim javno, pa se možda stiče utisak da ne znam šta hoću, a javno ih ne iznosim jer niko ne može da mi pomogne. Jedino ako odreaguje neko odozgo, možda dođe do uslova da prekinem štrajk“, objašnjava Vasić.
Prokomentarisao je i saopštenje UNS-a gde se u zaključku traži promena medijskog zakonodavstva i prihvatanje inicijative ovog udruženja da lokalne samouprave za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja iz svojih budžeta izdvoje najmanje dva odsto, dok za velike gradove, kao što su Novi Sad, Niš i Beograd, taj iznos može da bude i manji. Promena zakona, kaže Vasić, nije suština njegovog štrajka.
Predstavnici novinarskih i medijskih udruženja 19. okotobra će doći u Niš da na licu mesta pruže podršku kolegi. „Zahtevamo od inspekcije rada i Ministarstva za rad i socijalnu politiku da hitno ispitaju slučaj niških Narodnih novina, kao i sve druge slučajeve ugrožavanja radnih prava novinara i novinarki u Srbiji“, navodi se u obaveštenju fondacije Slavko Ćuruvija. Jovicu Vasić posetiće predstavnici UNS-a, NUNS-a, Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ANEM-a, Local Press-a, Asocijacije onlajn medija i fondacije Slavko Ćuruvija.
Postovane koleginice i kolege, danas, u 14:30, u #Nis, pokazimo profesionalnu solidarnost! #Podrzi_Jovicu_Vasica https://t.co/MxDQ2Xz07C
— Vukasin Obradovic (@V_Obradovic) October 19, 2016
Zahvalan je kolegama koji pišu i izveštavaju i podseća da njegov čin pokazuje ponižavajući položaj novinarske profesije u celoj Srbiji: „Neka se svako od kolega zapita da li želi da pristaje na ponižavanje i ropski položaj. Ovo je stvar dostojanstva! U normalnom svetu novinarstvo je elitna profesija, kod nas su novinari samo činovnici koji ne mogu da se izbore za sopstvenu egzistenciju“.
Kaže da mu je sad i bezbednost ugrožena, te da jedino međunarodne institucije mogu da mu pomognu. „Ili ću štrajk nastaviti u bolnici ili da mi neka zemlja ponudi azil“.
Posle 17 dana bez hrane i 10 dana na ulici, kaže da i sam sebe iznenađuje kako se ovako dobro drži.
