Niška strip scena: usponi, padovi, ali i dalje postoji

Strip je pričanje priče kroz slike, s tim da je strip specifičan medij – ta vremenska konstanta može biti lepo iskorišćena jer u razmaku između dva kadra možeš da, na sebi svojstven način, percipiraš glasove, akciju i radnju koja se dešava, a u svakom trenutku imaš pregled na prethodnu stranu i drugačije pratiš na radnju nego kod filma, knjige.

Ne postoji bolji način za početak priče o stripu od objašnjenja koju strip autor, ali i dugogodišnji ljubitelj stripa daje. Ovu definiciju stripa u razgovoru za naš portal dao je Dušan Cvetković, niški strip autor, urednik tridesetak strip fanzina i jedan od osnivača umetničke grupe „Čaj…Odličan“.

A šta je zapravo značio strip mladima nekada? Predrag Stamenković, diplomirani grafički dizajner iz Niša, ilustrator, strip autor i član “Čaja…Odličnog” kaže da su u “zlatno doba kiosci su bili prepuni stripova domaćih autora, domaćih izdanja, domaćih izdavačkih kuća – nije se mislio da će, kao i sa bioskopima, da naiđe mrtvilo i skoro da zamre. Mi smo kao porodica bili pretplaćeni na Stripoteku i na Alan Forda”. Cvetković objašnjava da su oni geneneracijski bili upućeni na manji broj medija i da je “nekako obavezno bilo da ti kao dete u svom razvoju imaš strip u rukama”. Toni Radev, niški ilutrator i strip autor kaže da mu je i danas prva asocijacija na strip – detinjstvo i “pokušaj vraćanja osećaja i oživljavanje tih slika”.

Strip je zaista bio nešto na čemu su generacije odrastale u prethodnim decenijama. Starijoj generaciji na sam pomen Stripoteke, Mikijevog zabavnika, Mikijevog almanaha, Zagora i Velikog Bleka, Alana Forda, ali i izdavačkih kuća Dečije novine i Forum market print, javljaju sećanja, a neki tvrde da još uvek mogu da osete miris tek kupljenog stripa ili revije.

Jedna smo od najvećih strip kultura na svetu: mi smo imali strip tržište gde se strip revija gasila na dvadesetak hiljada primeraka – bukvalno su neke strip revije ugašene na 25 hiljada primeraka – nisu bile rentabilne, kaže Zlatibor Stanković, vlasnik jedine striparnice van Beograda „Južni Darkwood“ i dodaje da je jugoslovenski strip imao ono što sada postoji u Italiji, imali smo tiraže koji su otprilike bili reda veličine onih koje sad ima italijansko tržište.

Priča o stripu u Nišu, odnosno o niškom stripu, započinje šezdesetih godina dvadesetog veka u dnevnom listu Narodne novine. Naime, karikaturista Ivan Vučković i književnik Ljuba Stanojević stvaraju strip „Manča“ i time počinje duga tradicija niške strip scene u Nišu koja će do „mračnih“  devedesetih iznedriti tridesetak vrhunskih strip autora.

U tom „zlatnom dobu“ niška strip scena je mogla da se pohvali imenima starije generacije karikaturista i strip crtača poput Ivana Vučkovića, Slobodana Subotića, Hristivoja Nikolića, Dragoša Jovanovića Fera, ali i tada mlađih autora kao što su Miodrag Krstić Profke, Vladimir Krstić Laci, Aleksandar Blatnik, Zoran Stoiljković Kiza, a krajem osamdesetih se javljaju i autori poput Tonija Radeva, čiji je strip Maks Debris izlazio u Politikinom zabavniku, a prošle godine je objavljen i na francuskom.

Toni Radev je krenuo krajem osamdesetih da objavljuje svoje stripove. Prvi strip objavio je u čuvenom omladinskom listu Grafit. Mi smo svi čekali neku svoju prliku za objavljivanje. Tron i Megatron su bili rezervisani za afirmisane autore, a mi smo čekali trenutak da prođu devedesete, da se spoje neke stvari, da se krene ka otvaranju zemlje i da se stvaraju neki novi kontakti, kaže on.

Devedesetih se pojavljuje fanzin izdavaštvo, a jedan od autora i izdavača je Dušan Cvetković. Početkom dvehiljaditih, umetnička grupa „Čaj…Odličan“ čini napore da se kroz alternativni strip niška scena vrati na svoje mesto. Svi oni su objavljivali radove u omladinskim časopisima kao što su Grafit, Gusar, Strip Pressing, ali i u mnogobrojnim strip revijama druge i treće Jugoslavije, kao i u posebnim DIY (do it yourself) izdanjima – fanzinima.

U Nišu je, krajem osamdesetih, bila izložba u Sinagogi, početkom devedesetih na sadašnjem PMF-u, krajem devedestetih je bio festival Niški dani stripa. I to su sva strip dešavanja, svedoči o ovom dobu Dušan Cvetković. Međutim, kako on navodi, stasale su nove generacije, imali smo jake klase na likovnim akademijama koje su održavale fanzin strip scenu i to je, krajem devedesetih, počelo da se održava kroz Čaj…Odličan. Cvetković dodaje da je alternativni strip jedino što je postojalo u to vreme – može da se kaže da je održavao strip scenu: za publiku drugo nije postojalo osim fanzina i revija koje su bile kratkog daha.

U nekom periodu kada je sve to skolonjeno na stranu, i mainstream i underground stip, mene je u to diktatorsko vreme Slobodana Miloševića održao pank. Medđutim, kada je prošlo to vreme, ta je scena za razliku od devedestih potpuno nestala, kaže Stamenković i dodaje da se sve to odražava i na film i strip – te stvari se prožimaju i trpe, nažalost, istu sudbinu.

Promene početkom dvehiljaditih donele su i neko bolje vreme, pa su se pojavili i neki novi strip autori. Toni Radev je zajedno sa Zoranom Stoiljkovićem Kizom u Otvorenom klubu držao radionice stripa. Peđa Stamenković je bio deo toga, Adam Rakić, svestrani umetnik koji danas živi i radi u Novom Sadu, takodje. Tada su se pojavila i imena poput Ivice Stevanovića, koji je danas u Novom Sadu, Bobana Savića Geta, čije ilustracije izlaze u Politikinom zabavniku, kao i Anton Sliško koji danas živi u SAD i na visokoj je poziciji na kanalu Cartoon network.

Umetnička grupa „Čaj…odličan“ od početka neguje alternativniji pristup stripu, ali i radi na promociji. Imali smo četiri velike izložbe u prvoj polovini dvehiljaditih, kaže Cvetković, i pokušavali smo da prikažemo strip u celini, da strip što više guramo u galeriju – da ima taj zvanični pristup. Stamenković se slaže i kaže, mi svaki put kada gostujemo negde ili kada ovde pravimo naše izložbe – mi uvek pravimo i radionice za najmlađe u saradnji sa nevladinim organizacijama i gradom.

Kada se obrati pažnja na ljude, na godišnjem nivou isplivaju po dva tri imena koji su stvarno kvalitetni, priča Stamenković i dodaje da je dobro što je Niš uhvatio „virus“ stripa i da ne treba da brinemo da li ćemo da iznedrimo talente, već da brinemo da li ćemo da ih zadržimo.

Kasda su u pitanju noviji strip autori, važno je pomenuti imena poput Velibora Stanojevića, Jelene Đorđević i Igora Krstića.

Da je niška strip scena vredna pažnje, i da su strip autori iz Niša važan deo veće jugoslovenske strip scene, svedoči i knjiga „Antologija niškog stripa“ novinara, filmskog i strip kritičara Branislava Miltojevića.

Međutim, da bi priča o stripu mogla da bude potpuna – potrebni su joj čitaoci. Zlatibor Stanković 2013.  otvara prvu striparnicu u Nišu, a ujedno i prvu van Beograda. Početkom devedestih, u Surdulici, on je sa drugarima „otvorio“ striparnicu u kojoj su se iznajmljivali stipove i kako kaže, dobro su zarađivali. Kao saradnik, prevodilac i urednik nekih izdanja kuće Darkwood, ideju o otvaranju striparnice izneo je vlasniku Darkwood-a i naišao na interesovanje i pomoć. Sada se strip čita neuporedivo više nego pre četiri godine kada je striparnica startovala, kaže Zlatibor i dodaje da je prosečna starost čitalaca stripa  bila 35 otprilike, a sada je 25, što obećava neke bolje dane za strip u Srbiji i Nišu.

Ono što je Zlatiborova želja je da striparnica bude generator dešavanja. On kaže da priča o stripu na forumima, fejsbuk grupama nije ono pravo – svako u nekom trenutku gleda nešto drugo, privuče mu pažnju nešto drugo i dodaje da bi voleo da je radnja veća i da ima više mesta, neki stočić za kafu ili tako nešto što, možda, i bude u nekoj budućnosti.

Da publike ima, slažu se i sagovornici koji su strip autori. Mi smo se bavili propagiranjem domaćeg stripa, kaže Cvetković, i uvek smo nailazili na dobar odziv publike. On dodaje da su nestripovsku publiku dovodili na ta dešavanja, naš je uspeh da ti publiku prodrmaš i da kažeš ovde se u Srbiji radi tako i tako. Imaš određeni broj ljudi koji su kolekcionari, koji su zagriženi, ali to je princip skupljanja i interesovanja za one stripove koje smo čitali kao mlađi, i imaš određeni broj koji prati noviji strip, kaže Cvetković. Stanković je zadovoljan odzivom publike i kaže da oni ne bacaju postrance taj mainstream strip, ali su odani tom underground-u.

Niš, iako nikada nije bio centar stripa, ali je imao i ima zavidan broj autora, danas može da se pohvali sa čak dva međunarodna strip festivala – NiFest i Striporama. Zlatibor, osnivač i direktor Striporame, kaže da bez podrške Nišville Jazz festivala 2015. ne bi bilo festivala jer je nalaženje novca za ovakvo dešavanje veoma teško, a dodatni kredibilitet daje i niška kancelarija Francuskog instituta koja pomaže festival.

Lakše bi bilo kada bi postojala neka stabilnija finansijska konstrukcija posle koje bi se, kada se sve podvuče, stajalo na nuli, bez dinara zarade, kaže Zlatibor. Dugo nas nije bilo i nema nas na festivalskoj mapi, ističe on problem i dodaje da je veoma teško doći do izdavača koji bi poslali svoje ljude na ovaj festival jer nisu sigurni ko su ti ljudi koji to rade, ali se sećaju nekih starijih autora.

Međutim, iako se strip scena podigla iz pepela – postoje problemi. Angažovati strip crtača i scenaristu, objaviti strip na podneblju koje tek opet počinje da čita strip je nešto izuzetno teško, kaže Zlatibor i dodaje da skoro svi naši autori rade za inostrane izdavače. On dodaje da je potrebno mnogo uložiti pre izdavanja. I kako otpočeti razgovor o izdavaštvu domaćeg stripa, pita se on.

Glavna stvar je to što ti nemaš strip reviju koja se bazira na komercijalnom uspehu, kaže Dušan, čim nemaš reviju ili domaći strip koji mogu sebe da otplate – to je najveći problem i promocije i života stripa. Sa ovim se slaže i Toni.

Mislim da je glavni problem u samim strukturama državnim i gradskim, dodaje Predrag i navodi da ne postoji dovoljno dobar kadar koji je sposoban da prepozna sve to. Nije u pitanju novac, već da li postoji čovek, deo za to, kaže on.

Nije sve crno, ističu sagovornici koji se i pored problema trude da promovišu strip. Više izložbi, ali nije to poenta, kaže Toni, poenta je da ima više tih nekih izdanja, da ljudi čitaju stripove. On dodaje da, takođe, treba da postoje strip izdanja koja su dostupniji publici.

Koristim svaku priliku da izrazim strip kao bitan medij kroz ono što radim, kaže Predrag, koristim i socijalne medije za promociju svega toga. Svaki autor koji je stekao neko iskustvo, ako ga ne prenese, ne gubi samo on, nego celokupna zajednica. Što više radionica, tribina, promocija, izložbi da Niš  dobije ne samo mesto na mapi za strip, nego i da postane konkurentan.

“Čaj…odličan” i ljudi koji stoje iza ove grupe godinama pokušavaju da, kroz radionice za decu i mlade, promovišu devetu umetnost. Svaka naša radionica je besplatna za polaznike, uvek vidimo da su zadovoljni nakon završene škole, radionice, kaže Dušan i dodaje, najveći je problem je kad završiš radionicu nakon dva, tri meseca i posle ništa. Nemaš mogućnost da to bude kontinuriano, da od sto izdvojiš jednog sa kojim ćeš da radiš par godina, koji će da prevaziđe naše mogućnosti, da mu nađemo nekog drugog sa kojim će da radi jer mi nismo klasična škola stripa, dodaje on.

Ja sam tu mnogo ponosan i prezadovoljan odzivom dece i roditelja koji ih dovode i žele da ih zainteresuju za taj vid izražavanja, kaže Predrag i predlaže da je to je nešto čemu bi trebalo da se stremi u organizaciji festivala. Tražiti u mladim i najmlađima neke nove talente i njih forsirati, zaključuje on.

Povezane vesti

Striporama 2017 – jedini način opstanka je držati se zajedno „Čajanka“ – izložba grupe „Čaj…odličan“ Na Striporami proslava 30 godina Dilana Doga na našim prostorima Vladimir Krstić Laci: Francuska strip publika je zahtevna, ali i zahvalna