Pred kraj Prvog svetskog rata, američki vojnici, osim pomoći Antanti, u Evropu doneli su i džez. Sto godina kasnije, pripreme za niški džez festival Nišville uveliko su u toku. Najveći festival ovog žanra u jugoistočnoj Evropi nastao je 1995. godine nakon ratova, za vreme sankcija. Danas je Nišville, kako objašnjava direktor Ivan Blagojević, postao festival festivala. Od sale Doma vojske razvio se po čitavoj niškoj Tvrđavi i nudi osim muzičkog sadržaja i pozorišne predstave, filmske projekcije, a od ove godine i književnost čija je osnova džez ima svoje mesto na festivalu.
„Srbija se pominje u kontekstu džeza 1927. godine, prema prvim bendovima kao što je Džoli bojs u kome je svirao Rafaelo Blam, otac džez basiste Miše Blama. Niš je nakon Drugog svetskog rata imao grupu od 20 entuzijasta koji su formirali udruženje muzičara, a kasnije formirali i džez klub“, navodi Ivan Blagojević.
Veća i ozbiljnija džez priča u Nišu kreće početkom osamdesetih godina prošlog veka u okviru Oktobarskih svečanosti grada Niša. Tada je udruženje započelo Naissus džez festival. Nakon 11 izdanja festivala, 1991. Naissus jazz festival se gasi. Nišville je odlučio da nastavi džez tradiciju u Nišu.
Kako je krenula priča zvana Nišville?
Destak godina sam se bavio pozorišnom režijom, pa sam i festival doživeo kao svojevrsnu režiju događaja. S obzirom da sam pre toga četiri godine vodio pozorišni festival Yu-fest u Tvrđavi, poželeo sam da objedinim nekoliko festivala, pa sam krajem 1994. i 1995. organizovao festival kamerne muzike, zatim rokenrola i džez festival pod imenom Nišville. Brzo su me prošle ambicije za rokenrol i klasiku, a pozorište je jedna skupa igračka i teška, a sami glumci su malo arogantni i prezaljubljeni u sebe. Zato su mi se džezeri kao umetnici najviše dopali svojom jednostavnošću i posvećenošću tome što rade. Već je prvo izdanje pokazalo rezultate. Međutim, niko od stranaca nije želeo da nastupa zbog tadašnjih sankcija, pa smo bili opredeljeni ka Bugarskoj odakle je i dolazilo polovina bendova koji su nastupali. Sankcije su oslabile naredne godine, a od 1997. godine festival počinje da raste, pa smo čak 1998. imali izdanje Nišville-a u Prištini – praktično nekoliko meseci pre bombardovanja. Tada nismo bili svesni da smo u čudnoj situaciji u kojoj nam otkazuju satelitski prenos u zadnji čas, ne daju nam salu 'Boro i Ramiz' upravo srpske strukture koje su rukovodile tamo. Mi smo bili uporni i pokušali da ispričamo jednu priču koja objedinjuje sve evropske narode, a to je opšta kultura.
Rasla je publika, raslo je i interesovanje medija, a novinari su počeli da nas dižu u nebesa tih godina, pa smo hrabro odlučili da izađemo na Letnju pozornicu. Došla je velika kompanija kao što je Filip Moris koja nam je pomagala 5 godina, zatim je uskočila Naftna industrija Srbije. Grad je polako shvatao da je Nišville isplativ za ekonomiju grada i uspeli smo da izborimo da postanemo javna gradska manifestacija te 2005. i time stabilisali finansijske potrebe za tehničko opremanje festivala. Sa druge strane, želeli smo više sadržaja, pa smo mukotrpno skupljen novac od sponzora smo trošili na prateće programe, uglavnom besplatno. To se pokazalo dobro jer smo edukovali novu publiku koja je gledajući te besplatne program dobila želju da pogleda i glavni. Mi smo apsolutni rekorderi po starosnoj dobi posetilaca – 60% je mlađih od 27 godina i time ni jedan džez festival ne može da se pohvali.
Organizacija ovako velikog festivala ne može proći bez nekih problema. Šta predstavlja najveći problem Nišville-u?
Nišville kao kreativna industrija generiše veliki novac u budžet grada i još veća putem PDV-a u budžet Republike. Tako smo došli u situaciju da smo na granici između komercijalnog i umetničkog festivala, što je dobro jer onda možemo da apliciramo za budžete i Ministarstva kulture i Ministarstva turizma. Glavni problem Niša je da nema jake privredne subjekte, pa naša mogućnost da dođemo do generalnog sponzora nije velika i godinama je to problem i festivala, razlog zašto škripi i prenosi dugove u narednu godinu.
Problem je i nepostojanje strategije koja bi izdvojila nacionalne festivale. Mi smo već umorni od pisanja projekata i muka nam je da svake godine šaljemo ministarstvima projekte koje prepričavamo. Mislim da bi trebalo da država preseče kao kod nekih komercijalnih festivala i da nas uvrsti na neku stalnu listu festivala koje doniraju kako ne bismo strepeli do zadnjeg trenutka da li će projekti proći.
Pored ovih problem koje ste nabrojali, šta je pokretač da ipak nastavite sa festivalom?
Zahvalnost građana kada se završi festival i sretnete ih na ulici, pa vam srdačno čestitaju jer osećaju ponos što su Nišlije tih nekoliko dana. To jeste velika nagrada, a sa druge strane smo se igrali – ja režije, a svi ostali situacije da se bavim najlepšom stvari na svetu – organizacijom kulturnih dešavanja što je privilegija. Nažalost državne institucije kulture su u situaciji da životare, da je entuzijazam sveden na minimum. Elementarna porcija kulture koju svaki glasač, odnosno građanin Srbije, treba da dobije svedena na minimum i da nije privatnih inicijativa – ona bi bila zaista mala.
Naravno, tu je i lokalpatriotizam, a verujemo i u evropske priče o decentralizaciji kulture i nadamo se da će niški region biti prepoznat ne samo kao jeftina radna snaga, već i kao središte kulture. Mislim da smo zadali zadatak okolnim državama i mislim da će nas teško dostići i najbogatije zemlje. Nama trenutno nedostaje dvostruko veći budžet da bismo doveli sve zvezde koje želimo i da uložimo više u tehniku i glamur festivala, ali džez je opstajao i u zadimljenim klubovima, pred malim brojem gledalaca.
Niš tokom Nišville, odnosno tih desetak dana, postane takoreći grad džeza. Šta je sa ostalih 350 dana u godini – da li i tada ima u Nišu džeza?
Ukoloko džez posmatramo u širem obliku – ima ga. Krajem 19. veka orkestar Badi Boldena marširao je ulicama Nju Orleansa i svirao, slično kao što naši romski orkestri. Zato mi svesrdno pomažemo da taj etnodžez zaživi i na festivalu, a sutra da bude predmet nekih ozbiljnijih aspiracija kao što to radi Dejan Petrović.
Džez klubova ima u Nišu i zaista je dobro da se čuje svirka. I Beograd ima problem sa klubovima koji sami po sebi ne mogu da opstanu od prodaje pića i prihoda, a da pritom finansiraju bednove. To je opšti problem stanja u privredi koji se reflektuje i na džez scenu koja bi možda bila jača da Nišville ima svoj klub koji bi radio 365 dana. Bez nekih sredstava za bednove, mi ne bismo nikada ušli u tu priču. Bilo bi zanimljivo da možemo da radimo na način na koji radi Beamhouse u Amsterdamu – imamo odštampan mesečni program, zna se vikendom koja zvezda dolazi, a da pritom publika u opuštenoj atmosferi uživa. Takav džez klub fali Nišu, a brend Nišville-a bi dao na težini. Eto, uhvatili smo se prvo Džez muzeja, pa da pokušamo da ispunimo taj segmet koji nedostaje u slagalici zvanoj Nišville i zaokružimo.
Da li bi možda promocija džez muzičara iz Niša i Srbije mogla da pospeši interesovanje za džez?
To je nacionalni zadatak države. U ovom trenutku jedini ozbiljni pomak uradile su filmadžije. Oni su kroz grupaciju za kinematografiju obezbedili oko milijardu dinara za snimanje filmova. Bilo bi sjajno da postoje takve grupacije za muzičare koje bi obezbedile desetak, sto miliona za snimanje albuma u prestižnim studijima sa najelitnijim gostima. To bi vratilo novac u budžet Republike jer bi se albumi prodavali u inostranstvu. Nažalost, muzički esnaf u Srbiji nije najbolje organizovan, pa se prošle godine desilo da mi obezbedimo jednom niškom bendu četiri nastupa u Kini, ali problem je bio u novcu za avionske karte. Te stvari bi trebalo Ministarstvo kulture da rešava samo po osnovu poziva.
Više puta ste u proteklih nekoliko godina pri najavi festivala govorili da je džez muzika za elitu. Šta ste mislili pod tim?
Pod elitom smatram ljude koji rade na sebi, na svojoj edukaciji. Ništa drugo. Dakle, ljudi koji su formirali svoj muzički ukus – intelektualce u najboljem smislu: oni koji čitaju, prate pozorište, razumeju fimove, shvataju stvarnost sa druge strane i imaju tu nezavisnost razmišljanja, mogućnost improvizacije i slobodu izražavanja. To je najnepoželjniji deo društva i u bilo kom establišmentu ljude koji vole džez niko ne želi.
