“Svi mi novinari smo mnogo svesni da smo u jako teškom položaju, da se vrlo često u medijima u kojima radimo ne ostvaruje javni interes, da se profesionalni integritet urušava, da je naš radni i materijalni položaj loš, ali nismo spremni da se suprotstavimo tome,” istakla je Zorica Miladinović, dopisnica Danasa, i jedna od autora zbornika “Pasivni aktivizam novinara”.
U okviru istraživanja na osnovu koga je nastao zbornik, autori su poslali upitnike na skoro pet hiljada adresa, a dobili odgovor od 303 novinara.
“To govori o našoj spremnosti da progovorimo o tome kako nam je”, kaže Miladinović i dodaje da od tih 303 ljudi više od polovine priznaje da “nije baš aktivno u pokušaju da promeni svoj položaj”, iako više od 70% smatra da je u prekarnom položaju.
Ipak, kako jedan od autora, sociolog Srećko Mihailović, ističe, nekoliko akcija sprovedenih u poslednje dve godine govori da među novinarima ipak postoji spremnost da nešto učine i za sebe i za druge, “ali ukoliko ne naiđu na podršku intelektualaca i drugih delova društva, od tog posla neće biti ništa”.
“Novinari, ako ostanu sami, kao što su do sad ostajali sami, neće moći ništa bitnije da utiču, a još manje će moći da utiču ukoliko ćute o svom položaju i o svojoj ulozi u društvu,” zaključuje.
“Šta će im sindikat, ja sam sindikat”
Za potrebe istog istraživanja u Nišu je protekle godine održana i fokus grupa, gde su se mogle čuti konkretne situacije iz života novinara, koje se tiču prekarnog rada:
“Mogli smo da čujemo da u Nišu novinari na pojedinim televizijama rade prilog za 150 dinara. Mogli smo da čujemo da je plata velikog broja novinara u Nišu manja od 200 evra. Mogli smo da čujemo da nema sindikata, i da čak vlasnik jednog medija kaže ‘šta će im sindikat, ja sam sindikat, mogu da mi se obrate kad god hoće, ja rešavam sve njihove probleme’. Mogli smo da čujemo da novinari rade na crno, da nemaju ugovore, da u Narodnim novinama čak ne potpisuju svoje tekstove, ukoliko ima naznaka da će inspekcija rada da proverava broj zaposlenih u toj medijskoj kući,” navodi Miladinović.
Ona dodaje da je jedan od zaključaka i da položaj novinara koji rade u nacionalnim medijima nije mnogo bolji u odnosu na lokal, jer “gase se dopisništva, ljudi se šalju kući, okrene se telefon i kaže se – od prvog ne radiš”.
Na pitanje “šta raditi”, Zorica Miladinović odgovara: “Svašta raditi! Naravno da je bitno da se poboljša opšti društveni ambijent, da se popravi ekonomija, da se ojačaju institucije, ali i da se izborimo za veće slobode, da se promene medijski zakoni na bolje, da se unapredi konkursno sufinansiranje medijskih sadržaja, da unapredimo novinarske organizacije, i da možda napravimo jedan, zaista dobar, novinarski sindikat”.
Kada bi moglo da bira dve petine novinara bi napustilo novinarstvo
Rezultati istraživanja „Kapaciteti novinara u zastupanju javnog interesa, odbrani profesije i u deprekarizaciji rada“ Centra za razvoj sindikalizma objavljeni su u knjizi “Pasivni aktivizam novinara”. Istraživanje predstavlja nastavak studije o prekarnosti započete 2015. godine istraživanjem „Prekarizacija rada i radnika: Radnici bez zanimanja i medijski radnici” i knjigom “Od novinara do nadničara: Prekarni rad i život”.
Osnovni nalazi trogodišnjeg istraživanja prekarizacije rada i života na primeru novinara i propitivanje mogućnosti otpora dostupni su u publikaciji Prekarni rad naspram dostojanstva čoveka, gde su, između ostalog, istaknuti i sledeći podaci:
Dve petine novinara (39%) ili nisu prekarizovani ili su prekarizovani u maloj meri, a s druge strane nalazimo tri petine ispitanih novinara (61%) karakteriše zabrinjavajuća prekarizovanost rada i života.
U proseku je nemogućnost kontrole nad životom karakteristična za svakog šestog novinara (17%) bilo da je zaposlen ili nezaposlen.
Više od tri četvrtine novinara (77%) smatra da država kontroliše medije, samo 5% negira državnu kontrolu, dok je 18% neopredeljeno. Zanimljivo je da nešto češće nezaposleni novinari (82%) nego onih koji su zaposleni (75%) misle da država kontroliše medije.
Gotovo tri četvrtine novinara (73%) misli da je autocenzura među novinarima veoma raširena, samo 5% odbacuje tvrdnju o raširenosti autocenzure, dok je 22% ispitanika neodlučno.
Kada bi moli da biraju – dve petine novinara bi napustilo novinarstvo; isto toliko bi se opredelilo za medij u kojem mogu slobodno da pišu bez obzira na status i visinu plate, dok bi jedna petina novinara optirala siguran posao i po cenu da ne piše ono što misli i ono što zna.
Istraživanje prekarnosti novinara i njihovih aktivističkih kapaciteta je tokom 2016. i 2017. godine realizovao interdisciplinarni istraživački tim Centra za razvoj sindikalizma, koji čine Srećko Mihailović, dr Đokica Jovanović, dr Miroslav Ružica, dr Galjina Ognjanov, Zorica Miladinović, Đorđe Vlajić, Gradimir Zajić, Dejan Kožul, Tanja Jakobi, dr Zoran Stojiljković, Vera Didanović, Zoran Stanojević i Vojislav Mihailović.
Istraživanja i publikacije podržala je Fondacija za otvoreno društvo.