Svoj posao radi sa velikom ljubavlju. Svojim rečima slika bolje nego slikari četkicom. Neumorni reporter. Mnogima omiljeni radijski voditelj godinama je budio Nišlije.
Sećate li se glasa Ozrena Rašića? Uz Jutarnji program koji je vodio 25 godina budili su se svi oni do kojih je signal Radio Niša dopirao. Ozrenov glas iz ove male kutije ulazio je u domove domaćica, penzionera, radnika i studenata. Za posao voditelja zainteresovao se još u srednjoj školi kada je vodio razne priredbe u selu Mezgraja u kome je živeo. Pre radija oprobao se kao novinar u omladinskom časopisu „Zbivanja“, ali je vrlo brzo shvatio da pisanje nije ono što najviše voli. Njegova prva ljubav ipak je bila radio. Krajem 1977. godine prijavio se na konkurs Radio Niša za novinara. Već 1. februara 1978. godine počeo je da radi. Tada je imao 24 godine.
„Počeo sam da radim i hteo sam odmah da uđem u program. Međutim, shvatio sam, slušajući kolege, da prvo moram da naučim zanat. Dve godine sam radio od jutra do večeri kao reporter. Slušao sam stare novinare sa Radio Beograda, sedeo pored urednika dnevnika Vite Đorđevića i Nikole Meljanickog i gledao kako se radi. Kada su odgovorni urednici videli da sam ja izuzetno zainteresovan počeli su da me uvode u posao. Takvu školu si mogao samo da poželiš! Učio sam od ljudi koji su znali zanat i koji nisu ništa krili“, priseća se Rašić.
Nakon dve godine, na Ozrenovo insistiranje da je radiju potrebna moderna omladinska emisija, urednici su mu poverili zadatak da napravi redakciju koja bi radila emisiju „Vreme je za mlade“. Tada je bilo teško naći dobre, mlade novinare koji bi bili deo redakcije. Jednog dana, sasvim slučajno, čuo je glas koji ga je oduševio. Bio je to glas, tada gimnazijalca, Ivice Dačića. On je tada snimao đačku emisiju o filozofiji za školu.
“Glas ‒ mek, prijatan, ali sa onim lepršavim baritonom. Ja ga posle snimanja sačekam i pitam da li bi voleo da bude član omladinske redakcije Radio Niša. On je pristao, rastali smo se i ja sam shvatio da ga nisam pitao za ime, a nismo razmenili ni brojeve telefona. Samo sam znao u koju školu ide”.
Ozren je otišao u školu da ga potraži. Direktor škole je za vreme velikog odmora postrojio sve đake i Ozren je uspeo da ga pronađe.
„U odnosu na druge u redakciji imao je mnogo više opšteg obrazovanja. Za 15-20 dana je toliko napredovao da sam mu rekao: „Studio je tvoj!“. To je bilo božanstveno! Evo sad mi staje knedla u grlu. Ja sam plakao kad sam ga slušao. To je bio glas!“.
Ljudske priče slušalaca – najveća inspiracija
Ozrenov preproznatljivi radijski glas često je budio imaginaciju kod njegovih slušalaca. Tako su mu često govorili kada ga sretnu i vide kako izgleda, da su zamišljali da je visok, krupan čovek sa brkovima. Da bi mogao da dopre do slušalaca uvek ga je zanimalo kako ljudi započinju dan. Pitao se da li su u kući pored šporeta, gde je domaćica ujutru u pet sati, šta se događa na selu, šta se događa na univerzitetu, šta radi student, ko se kako budi. Jedan slušalac ga je jednom zamolio da pozdravi njegovog oca, koji je svako jutro slušao Jutarnji program Radio Niša. Ozren se raspitao koje su mu jutarnje navike i koje kolo voli da sluša.
„On mi kaže da obično prvo podloži šporet, skuva kafu i popije rakijicu, a oko šest sati izlazi da obiđe stoku“
Sledećeg jutra, Radivoja Cilića, vernog slušaoca Jutarnjeg programa, sačekalo je iznenađenje.
„Pustimo mi sutradan ujutru kolo na početku emisije i kad se završi ja kažem: „Dobro Radivoje, vidiš li ti da će voda da ti provri?!“, i onda kažem: „Radivoju Ciliću, dobro jutro želi dežurna ekipa Jutarnjeg programa! Ajde ispij tu kafu, ako voda nije provrila, pa opravljaj se čoveče na posao!“, priča kroz smeh Ozren.
Posle Jutarnjeg programa zazvonio mu je telefon. Sin Radivoja Cilića ispričao mu je šta se dešavalo u kući njegovog oca tog jutra. Ozren se i danas seća svakog detalja.
„Radivoje je tog jutra, kao i uvek, sedeo na maloj stolici i ložio šporet. Malo dremuckao, malo slušao radio i čekao da provri voda za kafu. I kad sam ja rekao: „Pazi da ti ne provri voda!“, on skoči, zanese se i pade čovek. Posle sam otišao kod njega kući. Proveli smo zajedno celi dan, a on me ljubi i sve me pita: „Pa ‘de me vide da kuvam kafu?!“ E, to je to!“, priča nam Ozren.
Ljudske priče i životi njegovih slušalaca uvek su ga inspirisali. Danas mu mnogi od njih prilaze i govore da su odrasli uz njegov glas. Zahvaljujući emisiji stekao je mnoge prijatelje koji su za njega veća vrednost od bilo koje nagrade ili plate.
Celo svoje srce izduvao sam u mikrofon
Čika Ozren, kako ga često oslovljavaju mladi, kaže da uvek voli da pomogne mladim novinarima, ali da često mnogo toga i nauči od njih. Obožava reporterski posao, ali je voditeljski posao njegova specijalnost. Kroz svoju karijeru vodio je Jutarnji program, omladinski program „Vreme je za mlade“, zabavni program narodne muzike „Super, ži’ mi ti!“, „Zenit“, „Večernju reviju želja“ Radio Beograda. Smatra da svaki čovek ima lep glas, ali da mora da vežba, kako bi ono što čujemo bilo prijatno i za voditelja i za slušaoce.
„Treba vežbati novinarsku rečenicu. Pokušaj da slikaš rečima svoju sobu. Da rečenica bude precizna i jasna. Ja stalno govorim – na radiju nema vraćanja. To što si čuo – čuo si! Ako nisi bio jasan, džaba si radio. Ako budeš dug, zaboraviće kad si počeo. Kad razgovaraš sa ljudima, nauči da ih slušaš – to je najbitnije! Reči i glas su kao instrument. Njima možeš da dočaraš atmosferu i da naslikaš sliku. Boja glasa je vrlo bitna: kojom bojom bojiš, koji tempo daješ, koliko srca… Ja sam za 38 godina rada, celo svoje srce izduvao u mikrofon“, kaže čika Ozren.
Radio Niš
Dok razgovaramo sa njim, iza svake njegove reči o radiju na kome je počeo karijeru, nazire se ogromna ljubav. Strast kojom priča o svim godinama koje je tamo proveo, zarazna je. Ipak, jedna tema o Radio Nišu ga naročito boli. Signal Radio Niša ugašen je 22. marta 2010. godine u 8.30. Čitava redakcija automatski je postala dopisnička redakcija Radio Beograda.
„Kao da me je neko ubio! Tako sam se osećao. Šteta je. Radio Niš ima najbolje uslove za rad na Balkanu. Tehnika uvek može da se kupi i da se namontira, ali akustika koju ta naša studija imaju, to ne postoji nigde! Profesor Jovan Surutka je sve to isprojektovao. On je isprojektovao i specijalne stolove za studio od kuvane vrbe, koji su bili urezani tako da mogu sagovornici da uđu sa svih strana. Kada se menjalo rukovodstvo radija, te stolove su izbacili na tavan i zamenili su ih nekim običnim“.
U Radio Nišu su, upravo zbog odlične akustike, svoje prve snimke načinili Lepa Lukić, Musa Ismailović, Šaban Bajramović i mnogi drugi. Fonoteka Radio Niša bila je pravo blago. U njoj su se čuvali tonski zapisi i emisije kao dokument jednog vremena. U fonoteku je mogao da uđe samo fonotekar i muzički urednik.
„Posle svih ovih promena, došlo je do rasula. Sada čujem da se na buvljaku čak prodaju neke ploče. Velike studijske trake na kojima su se čuvali zapisi o boravku Tita i značajnim događajima u Nišu, isečene su kao da nikome nikad neće trebati. Muzički materijal je možda negde ostao, ali je pitanje u kakvom je stanju u svoj toj prašini. To je žalosno. Ja kući imam preko 5000 diskova. Kompletan Jutarnji program, od kad su uvedeni kompjuteri. Ja sam to nudio da arhiviraju, ali oni neće, a to je dokument vremena“.
Svakog dana učim nešto novo
Čika Ozren neumorno radi svaki dan. Javlja se reporterski za Radio Beograd, odakle god treba i gde god nađe zanimljivu priču. Među kolegama novinarima je pored svog glasa, prepoznatljiv i po tome što u svom imeniku ima čak 50 hiljada telefonskih brojeva.
„Od 1989. godine sam počeo da prikupljam brojeve telefona. Najviše zbog Jutarnjeg programa. Nikad nisam zlouptorebio nijedan telefonski broj za privatne stvari. To je pravilo, i to svi u kući znaju. To je za mene svetinja i to ne sme da se dira. Najteže mi je kad brišem iz imenika one koji više nisu živi. Ja sam sa svim tim ljudima bio blizak“.
Iako ima 63 godine Ozren uči svakog dana. Pohađao je kurs za fotografiju, a trudi se i da nauči kako da radi u programima za televizijsku montažu. 2015. godine dobio je nagradu „Šetač“, za životno delo. Kaže da ne planira da se tu zaustavi. Nagrada mu je draga zato što su ga za nju predložili mladi ljudi. Oni, na koje je tokom svog radnog veka uticao. Iako ponekad naglas poželi da što pre ode u penziju, sinovi i žena ga podsećaju da bez ovog posla ne bi mogao da živi ni dana.
