„Nažalost, pozorište u Srbiji je klinički mrtvo. Vranjsko pozorište se uopšte ne razlikuje od bilo kog pozorišta u Srbiji. I u danima kada je teatar imao svoju zgradu, izvođen je mali broj predstava za sasvim mali krug publike. Tokom godina tranzicije, koja je opustošila ovaj grad, opustošena je i kultura. Sve manje ljudi interesuje se za kulturu, a samim tim i za pozorište“, kaže novinar i glumac Saša Stojković.
Još davne 1896. godine Vranjanci su odigrali prvu pozorišnu predstavu, Njegošev „Gorski Vijenac“ u režiji Radoja Domanovića. Ovaj korak pokrenuo je razvoj pozorišta u Vranju.
Pozorište „Bora Stanković“ je 1997. godine stavljeno na listu profesionalnih teatara Srbije i kao takvo zabeležilo brojne uspehe. Rad vranjskog pozorišta prekinut je 2. jula 2012. godine. Tog dana, u ranim jutarnjim časovima, podmetnut požar u diskoteci pored proširio se i na zgradu pozorišta. Pozorište je izgorelo do temelja. Od tada, predstave se održavaju na improvizovanim scenama Doma vojske i Omladinskog kulturnog centra u Vranju.
„Ovo je veliki hendikep, pre svega zato što nijedna predstava koju radimo ne može da se postavi u punom formatu, nedostaje osvetljenja, efekata. Ne može da se napravi grandiozna scenorafija. Sve je prinudno i uslovljeno time što nemamo zgradu, i napravljeno je za vrlo skučen prostor“, kaže glumac Bojan Jovanović.
Prva faza rekonstrukcije počela je 23. januara 2014. godine i predviđalo se da će radovi biti završeni do oktobra. Međutim, tada su obavljeni osnovni, betonski radovi. Glavni problem bio je taj što je napravljeni prostor bio zatrovan „oplatolom“, kancerogenim jedinjenjem pronađenim u ulju za lakše izlivanje betona. Dekontaminacija je vršena u devet faza, a za tu namenu potrošeno je čak 53.000.000 dinara.
Duga faza rekonstrukcije počela je 2. aprila 2018. godine, četiri godine nakon prve.
„U drugoj fazi je završeno oko 35₋40% radova. U pripremi je i treća faza, koja obuhvata kompletnu scensku opremu i neophodna tehnička pomagala, okretnu binu, scenske i zvučne efekte. Pripremamo dokumentaciju, i negde oko Nove godine krenuće se sa radovima, paralelno sa drugom fazom“, kaže Ljubiša Đorđević, arhitekta i nadzorni organ na rekonstrukciji pozorišta.
Đorđević dodaje da bi pozorište trebalo da bude završeno krajem juna iduće godine, i da će već tada moći da prikaže prvu predstavu i primi prve posetioce.
Bez obzira na nedostatak zgrade, pozorište beleži sjajne rezultate i i te kako postoji kao institucija. Nadležni uveravaju da će rok za završetak rekonstrukcije biti ispoštovan, što će umnogome olakšati rad glumaca i pružiti uživanje publici.
Međutim, Saša Stojković kaže da uspesi samo prikrivaju istinu da vranjsko pozorište nema publiku, repertoarsku politiku i kulturnu klimu.. Dodaje i to da su neophodne ključne promene.
„Moje mišljenje je da je sadašnji sistem finansiranja pozorišta pravljen za neku drugu, daleko bogatiju i moćniju zemlju, i da ne funkcioniše u ovom trenutku. Ostaje da se vidi kako će se to rešiti, da li će glumci raditi po ugovoru. Ovaj sistem stalnog zapošljenja nije dobar i vodi u potpunu propast pozorišta. Novi model pozorišta je ono što pozorište traži u ovom času ako misli da preživi“, zaključuje Stojković.
Pozorište već 38. godinu zaredom organizuje jedan od najstarijih pozorišnih festivala u Srbiji – „Borine pozorišne dane“, na kojima učestvuju brojna pozorišta iz zemlje i sveta. Ove godine festival je održan na alternativnoj sceni Doma Vojske u Vranju od 21. do 26. oktobra.
„Nije nimalo jednostavno. Ovo što mi radimo je imitacija pozorišta u smislu načina rada i izvođenja predstava. Nije toliki problem u samom prostoru, koliko je u glavama kada znaš da to nije pravi prostor, i kada ne postoje tehnički uslovi da se uradi sve što je zamišljeno. S druge strane, odlučili smo da radimo najbolje što možemo i da repertoar ne posustane zato što nemamo zgradu“, kaže Bojan Jovanović.
Festival pod sloganom „Pozorištem do pozorišta“ otvoren je predstavom „Božji ljudi“ rediteljke Nataše Radulović, rađene po knjizi Borisava Stankovića. U glavnom programu bilo je šest predstava, od kojih su četiri u produkciji teatara iz Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije.
Novina je to da je ovogodišnji festival bio takmičarskog karaktera, što je i bila praksa pre nego što je izgorela zgrada pozorišta.
„Festival trpi, kao i sama ustanova. Do 2012. smo imali jedan od najjačih festivala u zemlji. Najznačajnije pozorišne predstave iz zemlje i regiona dolazile su u Vranje. Sada je Festival sveden na predstave koje mogu da stanu u prostor Doma vojske, i zbog toga ne možemo da dovedemo velike produkcije“, kaže Jovanović.
Dodaje i to da je povrh svega bila dobra posećenost festivala. Sale su bile pune pre početka svake predstave, a publika je dobro pratila i predstave ocenjivala pravedno, pa su u tom pogledu organizatori festivala zadovoljni.
Festival je završen predstavom „Kako održavati fikus“ užičkog Narodnog pozorišta, u režiji Juga Radivojevića, a nagradu za najbolju predstavu festivala, prema glasovima publike, dobio je komad „Severoistok“ rediteljke Jane Maričić.
Pozorište živi i bez zgrade, što pokazuje turneja „Sever-Jug“, koja će se održati od 2. do 7. novembra u sedam gradova, od Subotice do Vranja. Nosilac turneje je predstava „Kepler 452-b“.
Povezane vesti
Za Svetski dan pozorišta premijera predstave “Gde smo ono stali” u niškom Narodnom 
Pokrenuta akcija prikupljanja donacija za opstanak OK radija 
Milena Bogavac, pozorišna autorka: Verujem u pozorište koje pokreće 
Marjan Todorović: „Nije bitno da li glumac igra u Beogradu ili Prokuplju ako svoj posao radi iz srca“