Model javnog informisanja u Srbiji nije preterano originalan. Ono što postoji u bližem ili daljem okruženju, postoji i kod nas. Ovdašnji tabloidi nisu zloćudniji od svoje rodbine u zapadnoj Evropi, ali imaju veći uticaj na neuki deo javnosti. Mediji koji sebe smatraju „ozbiljnim“, tu osobinu koja ih razlikuje od „treša“, ponekad teško dokazuju. Zbog opstanka na nesigurnom tržištu, i njima je potrebna relativna tabloizacija, kao što se tabloidi trude da budu ozbiljno shvaćeni. Internet i društvene mreže i munjevita brzina širenja informacija, dovode štampane, pa čak i elektronske medije u strategijsku defanzivu pred konzumentima njihovih informacija, i pred javnošću bez koje nemaju razloga da postoje.
Zbog toga, mediji moraju da pribegnu „dodatnoj formuli informisanja“, pri ćemu nije najvažnije saopštavanje novih podataka (kao bit informacije), nego njena interpretacija. A taj imperativ neizbežno vodi u falsifikovanje istine i globalnu tabloizaciju.
Ono što odlikuje naše medije, i po čemu se oni razlikuju od štampanih ili elektronskih stvari u ostalom civilizovanom svetu, ješte patološko prožimanje dnevne politike i javne dezinformacije. Ma koliko naša stvarnost nosila u sebi neprekidne slike apsurda, mediji imaju svojstvo da prihvate (vrednosnu, estetsku) zagađenost koja neizbežno stiže iz javnog života, ali i da budu generatori daljeg zagađivanja.
Zbog toga postoji privid da je stanje u medijima gore nego u vrhu ili na dnu srpske politike. U stvari, tabloizaciju medija nužno proizvodi tabloizacija politike, države i društva, dakle čitavog javnog prostora. Na taj način mediji postaju posledica a ne uzrok ili kreator problema koji često mogu da dovedu u pitanje osnovne vrednosne parametre društva.
Inače se Srbija nalazi u stalnoj predizbornoj kampanji, permanentnoj krizi, izmišljenim ili realnim opasnostima, paranoji vladajuće grupe, i u atmosferi neprekidne presije na medije, takve kakvi su.
Namera vladajuće oligarhije (premijera i grupe ljudi u njegovom okruženju) da kontroliše medije, ne može se sakriti. U stvari, centri moći uglavnom kontrolišu ključne ljude u medijima, glavne urednike ili lidere takvog modela dezinformisanja, dajući im neke pogodnosti zbog kojih se krše svi principi slobodnog informisanja, a samim tim i slobode ljudi. Predizborna kampanja, i pre nego što su raspisani bilo kakvi izbori, oterala je neke medije pravo na senzacionalističku deponiju. U navodnom sukobu Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, bilo je očito profesionalno i moralno potonuće grupe „analitičara“, koji i ne kriju svoju servilnu pristrasnost u odnosu na premijera.
Ta grupa ljudi, koja neprekidno, na smenu ili u gomili gostuje na javnim servisima ili „Pinku“, bez mere je javno i brutalno izvređala Tomislava Nikolića, kad je bila uverena da će se to dopasti Vučiću. A samo dan kasnije, nastavila je da ga hvali, verujući, takođe da će se to dopasti Vučiću.
Tabloidi pod kontrolom vlasti neprekidno konstruišu afere protiv drugih predsedničkih kandidata, pri čemu su teze u optužbama zasnovane na prljavim uvredama i izmišljenim gresima.
U medijima pod kontrolom države, vidljiva je dominacija političkih stavova vladajućih struktura, posebno na javnim servisima (RTS, RTV), uz skoro potpuno odsustvo opozicionih mišljenja. Sve to, u suštini, ima smisao neprekidne predizborne kampanje kandidata vladajuće grupe. Na javnim servisima dominira prisustvo Aleksandra Vučića i onda kada to nije od javnog interesa, niti objektivno opravdano.
Pritisak na novinare koji dolaze na pres konferencije, a nisu po volji premijeru, dovodi do ustručavanja, profesionalne i lične strepnje pri postavljanju pitanja, pri čemu se cenzura, u svom najogoljenijem obliku, realizuje kao autocenzura.
Pozicija pojedinih medija na početku predizborne kampanje određuje lošiju poziciju predsedničkih kandidata koji uz sebe nemaju državne resurse i državne medije i najprljavije tabloide, poput Aleksandra Vučića.
Tri su ključne, opasne teze koje će biti, ili su već agresivno distribuirane kroz informativni sistem u Srbiji, koji je pod pretežnom kontrolom aktuelnog režima:
Prva: odlazak Aleksandra Vučića sa mesta apsolutnog vladara u Srbiji, predstavljao bi početak njene turbulentne nestabilnosti;
Druga: svi koji žele odlazak Aleksandra Vučića s vlasti, nisu samo njegovi neprijatelji, nego i neprijatelji Srbije;
Treća: nema dovoljno dobrog kandidata koji bi mogao da pobedi A. Vučića;
Navedene teze (prva i treća međusobno protivrečne, a druga zastrašujuća) su u stalnom opticaju, i one su pripremljene ne kao oblik brige za Srbiju, nego, pre svega, kao deo mehanizma za apsolutizaciju vlasti, pri čemu se jedan, objektivno neuspešan premijer, poistovećuje sa sudbinom društva.
Suštinski, takva struktura opasne dezinformacije, dovodi u pitanje elementarne slobode, a ne samo slobudu informiasnja i demokratsku borbu za pobedu na izborima.
Mediji pod kontrolom države i tabloidi koje kontrolišu premijer, njegova neformalna grupa za pritisak na javnost i ministri u vladi, stvaraju atmosferu da je pobeda na predsedničkim izborima Aleksandra Vučića već gotova stvar, a da je dan za glasanje samo ispunjenje rutinske formalnosti. Svaka sumnja u to, kao i verovanje da je Vučić sklon porazu na izborima, doživljava se u njegovom okruženju kao izdajničko svetogrđe.
Zato će izbori, pored glasanja za predsednika Srbije, biti i borba za slobodu medija. Posebno uz uslov da bi poraz „nepobedivog“ kandidata bio najpouzdaniji indikator obnavljanja takvih sloboda.
