Potpuna porodica, grupna solidarnost, Romani Kriss – romski sud, kult čistoće, romski jezik, princip „važnije je biti, no imati“, kult dece i starih, princip “večne sadašnjosti” – su samo neka od obeležja romske kulture koja izdvajaju članovi niške romološke škole, ali i vodeći romski intelektualci.
Pojam koji sažima sve ove karakteristike kulture je Romanipe ili Romanipen. Ovaj pojam neki autori prevode kao romstvo ili romskost, a odnosi se na kulturni identitet Roma. Termin Romanipen je usaglašen novembra 2003. godine u Strazburu kada se u okviru Savetu Evrope vodila intenzivna debata o pitanju kulturnog identiteta Roma.
Osman Balić, direktor Yurom centra kaže da je na tom zasedanju postignut konsenzus oko deset elemenata koji su „najmanji zajednički sadržilac za vrlo disperzivan, specifičan i heterogen narod“, odnosno karalteristike kulture evropskih Roma. Kao najkarakterističnije elemente romske kulture on izdvaja princip „važnije je biti, no imati“, princip „večne sadašnjosti“ i kult dece i starih.
“Mi taj kulturni princip da je “važnije biti, no imati” živimo i u današnjici i zbog toga imamo puno problema. Nama materijalne vrednosti ne predstavljaju glavni životni cilj. Princip večne sadašnjosti, ili na 'naški' rečeno ‘živeti od danas do sutra': prošlost nije važna, budućnost je u rukama Boga, a ja živim danas tako kako ja hoću. Sadašnjost je najvažnija. Mi tako živimo, i mogu da vam kažem da smo malo i ponosni na to, iako iza toga stoji ogromno siromaštvo. Kult dece i kult starih kod nas Roma se gaji i neguje u velikom delu romske zajednice. Deca jesu bogatstvo, zbog dece se živi, kao i kod većine, ali ih ne pravimo zbog dečijih dodataka niti ih pravimo zbog nečijih demografskih politika. To kod nas nema. Ne pravimo decu da bismo zaposeli teritoriju, nego zato što iz tog kulta dece proizilazi kult prema starima. Do skoro, vi niste mogli da nađete Rome u staračkom domu”, objašnjava Balić.
Romski intelektualci iz sveta i Evrope već godinama diskutuju šta se sve može ubrojiti u Romanipen, odnosno koje su to kulturne karakterstike ili obeležja koji bi važili za sve Rome sveta. Sociolog i romolog Dragoljub B. Đorđević iz niške romološke škole kaže da to ne ide tako lako jer je puno nedoumica i Romi su podeljeni na razne grupe tako da još uvek nema saglasnosti oko toga. On kaže da čak i danas u 21. veku, na naučnim konferencijama mogu da se čuju razni etnolozi i antropolozi koji negiraju i samu mogućnost postojanja romske kulture.
“To je prosto zapanjujuće i neverovatno, jer po definiciji, ne može da postoji jedna ljudska zajednica bez kulture. Drugo je pitanje da li je taj kulturni identitet razvijen. Jasno je da postoje narodi sa ‘jakim' kulturnim identitetom i postoje oni koji nemaju tu jačinu i razvijenost”, kaže Đorđević.
Obeležja Romanipena – romske kulture
Vodeći romski intelektualci iz čitavog sveta nisu pošli putem konvencija: jezik, vera, tradicija i kulturno nasleđe u određenju Romanipena, nego su iz mnoštva karakteristika i obeležja Roma iz svih plemena rešili da naprave jedan spisak obeležja kulture koja važe za Rome bez obzira gde žive. Međutim, i tu nema saglasnosti, pa je profesor Đorđević iz tih analiza izvukao sedam obeležja. Ipak, on kaže da od tih sedam obeležja neka jesu univerzalna, ali neka ne važe baš za sve Rome. “Ali to nije strašno. Mora se nešto i uopštiti, a da postoje izuzeci”, kaže on.
“Prvo obeležje Romanipena bi bila potpuna porodica – to znači da potpuna porodica mora da bude romska porodica, bez upliva gadža – neroma, gadžovana. Druga karakteristika je grupna solidarnost. Oni jasno prave razliku u kategorijama MI – Romi i ONI – neromi/Gadže. Jedna pravila važe, jedno ponašanje ako smo MI, u grupi, a druga neka pravila važe i drugi odnos prema onima koji nisu Romi nego su Gadže. Ali, i tu postoji odmah problem. Ako se radi na primer o Romima koji su protestanti – kod njih to ne važi, jer se oni grupno identifikuju kao MI – protestanti, i ONI – drugi, koji ne pripadaju njihovoj veri”, objašnjava proesor Đorđević.
Treća karakteristika je korišćenje maternjeg romskog jezika za komunikaciju unutar romske zajednice, dok se za komunikaciju sa većinskim narodom koriste njihovim jezikom. “U gužvi, na pijaci, na vašaru, bilo gde, oni će vrlo lako preći sa romskog jezika na jezik okružujućeg naroda. Oni su talentovani za jezik u tom smislu što se nekada nalaze u dvostrukom okruženju. Srbija je tipičan primer: uzmite Rome sa Kosova – oni ne samo da znaju svoj maternji jezik, nego znaju i srpski i albanski jezik. U Vojvodini znaju svoj jezik, sprski i mađarski”.
Četvrta karakteristika je grupni autoritet – odnosno da postoji jasna granica ko može biti autoritet u romskoj mahali ili u romskoj porodici. “To su uvek najstariji. Međutim, ta tradicija da stariji donose ključne odluke, sude i presuđuju u bilo kakvim spornim svađama, pa i u samoj porodici se runi, zbog toga što mlađi svet koji je obrazovaniji i koji komunicira sa svim onim što predstavlja 21. vek, više ne prihvata „na slepo“ mišljenje, vlast i naređivanje od sveta starih”.
Peta karakteristika je prostorna nestalnost – odnosno da Romi mogu biti samo naseljeni, ali ne i sedalački narod. Šesta karakteristika je da se oni bave poslovima kojima se ne bave Gadže/neromi. “Oni čak smatraju da je to vrsta eksploatacije neroma. Neromi s jedne strane misle da je to posao ispod svake vrednosti i oni to neće da rade, a Romi kažu da je to dobar način da kontrolišu takve poslove i da od toga žive.“ Sedma karakteristika je da oni prave neverovatnu razliku između nečega što je čisto i nečisto. Ta kategorija čistog se zove merime. “Zbog stereotipa koje mi imamo kao većinski narod mi njih olako proglašavamo da su prljavi, ovakvi, onakvi, a nije tačno. Oni misle za većinski narod da nije čist u tom smislu”.
Sociolog i romolog Đokica Jovanović osim kulta dece i starih i kulta čistoće, posebno izdvaja Romani Kriss ili romski sud.
“Stariji, najiskusniji ljudi donosili su odluke u raznim sporovima u zajednici. Tu ima nešto jako zanimljivo što sam ja video: po nepisanom pravilu, krivca ćemo kazniti tako da ga kazna ne onemogući za dalji život. Dakle, nećemo mu uzeti sve, ako ta krivica, naravno nije drastična. Romani kriss je nešto što manje-više i danas negde postoji u tim romskim zajednicama”, kaže Jovanović.
Bez kulture kao načina života ništa nije moguće
Ono sa čime su saglasni i niški romolozi al ii romski intelektualci je da je za razvijanje i očuvanje romske kulture neophodno da, pre svega, postoji kulturna politika i institucije koje će se baviti romskom kulturom.
“Da bi se jedna kultura prenosila, vi morate prvo da imate jedan školski sistem, onda morate da imate jedno međugeneracijsko poverenje, to je inače rastočeno u svim porodicama, pa i u romskoj porodici. Dakle, to više nisu vrednosti kojima se održava zajednica. Ono što danas ostaje od kulture Roma to su ovi naročito mlađi Romi koji se bave umetnošću, koji stvaraju dosta dobru poeziju. I ne samo mlađi, pokojni Baja Saitović je po mome mišljenju bio jedan vrstan pesnik , pa imate Zorana Tairovića u Vojvodini – likovni umetnik koji ima međunarodnu reputaciju, koji izlaže u celoj Evropi. On je doktorirao pre par godina. Ali, to su pojedinačni slučajevi i to su slučajevi koji ne deluju na zajednicu, kao uostalom i kod nas – kultura ne deluje na zajednicu, deluje antikultura”, kaže Đokica Jovanović.
Za Osmana Balića pitanje kulture je najvažnije pitanje, jer je sve u kulturi. “Moj otac Sait Balić koji je i osnovao Yurom centar i vodio Društvo Rom je imao koncept da kulturom treba menjati način života kod Roma. Ove godine se navšava 20 godina od njegove smrti. Vi danas imate taj novokomponovani evropski koncet, u kome sam i ja do guše – zovemo ga socijalna inkluzija, gde mi sprovodimo razne socijalne mere, takozvane projekte za koje se troši gomila para, tuđih para i gde imate zanemarljive rezultate. Taj sociajlni inženjering, on se naizgled čini kao brža i efikasnija metoda, ali je to naravno ćorak, jer: kakva vam je kultura – takva vam je ekonomija, kakva vam je kultura – takav vam je sport, kakva vam je kultura – takvo vam je stanovanje. Dvadeset godine se nismo bavili kulturom, bavili smo se socijalnim inženjeringom – zato su nam rezultati zanemarljivi. Između ta dva koncepta postoji mesto za razgovor i možda za promenu diskursa i praktične politike prema Romima. Bez kulture kao načina života ništa nije moguće”, zakljućuje Balić.
***Media i reform centar Niš će u narednom periodu objaviti seriju tekstova i video priloga o kulturi, tradiciji, jeziku, religiji, kao i novim kulturnim praksama Roma u Nišu i okolini. Media i reform centar Niš će tekstove objavljivati na srpskom i romskom jeziku, kao deo projekta “Romanipe – Kultura, tradicija, jezik i religija Roma” koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2018. godini.
