O seksualnosti i seksualnom zdravlju deca i mladi treba da uče sistematski – kroz obrazovni sistem, ali i kroz razna savetovališta, uz pomoć mobilnih timova na terenu, u malim grupama, posredstvom mobilnih aplikacija ili blogova, zaključeno je na Gradskom forumu „Zdravstveno vaspitanje dece i mladih u oblasti seksualnosti i seksualnog zdravlja“. „Da bismo znali kako da razgovaramo sa mladima o seksualnosti i seksualnom zdravlju treba da ih pre svega pitamo na koji način i od koga žele da to saznaju. Da to znanje koje su stekli postane i njihov način ponašanja“, saglasni su učesnici foruma.
Zdravstveno vaspitanje je potrebno kako bi se podigao nivo zdravstvene kulture, ali i unapredilo zdravlje, sprečile bolesti i poboljšao kvalitet života kod dece i mladih. Pojmovi seksualnosti i seksualnog zdravlja se još uvek ne nalaze u redovnim planovima i programima zdravstvenog vaspitanja u školama, a ako se sa decom i mladima i priča na ove teme, one su ”maskirane” dominantno pitanjima reproduktivnog zdravlja. Ljiljana Radovanović Tošić, psihološkinja u OŠ „Radoje Domanović“ smatra da je najbolje da se edukacija o seksualnosti realizuje organizovano, kroz školski sistem i intersektorski.
„Potrebni su nam intersektroski timovi koji će se baviti ovim. Programi definitivno moraju da budu mnogo sistematičniji, mnogo osetljiviji prema uzrastu i da se mnogo ranije implementiraju. U Holandiji su, recimo, kroz sistemsko obrazovanje i plasiranje tih interkurikularnih sadržaja doprineli da imaju najmanji broj neželjenih trudnoća, najmanji broj pobačaja. U odnosu na broj stanovnika imaju najveći broj upotrebe kontraceptivnih sredstava i jedan potpuno drugačiji odnos prema seksualnosti. Ne samo kao prema biološkoj datosti koja nas sve određuje, nego pre svega seksualnosti zasnovanoj na rodno senzitivnim i rodno ravnopravnim pozicijama i ulogama“, objašnjava Tošićeva.
Istraživanje Centra za promociju zdravlja iz 2012. godine koje je obuhvatilo učenike srednjih škola u Nišu uzrasta 17-18 godina, pokazuje da je u proseku svaki drugi učenik tog uzrasta imao seksualni odnos. Za dečake je uzrast kada su stupili u prvi seksualni odnos između petnaeste i šenaeste godine života, a za devojčice između šesnaeste i sedamnaeste. Prema istraživanju Centra, samo trećina anketiranih učenika je u prvi seksualni odnos stupilo planirano.
„Suočavamo se sa podacima koji govore o pomeranju granica stupanja u seksualne odnose ka mlađem uzrastu, o velikom broju maloletničkih trudnoća i o porastu obolevanja od polno prenosivih infekcija i HIV-a u populaciji jako mladih ljudi. Stihijsko ulaženje u seksualne odnose jeste jedna vrsta problema.“ objašnjava Čedomir Šagrić iz Centra za promociju zdravlja, Instituta za javno zdravlje Niš.
Rasprostranjeno mišljenje da edukacija o seksualnom zdravlju i seksualnosti u ranim uzrastima osnovne škole pospešuje seksualnu aktivnost mladih je potvrđeno kao netačno. Samo visok nivo znanja u ovoj oblasti, kao i prihvatanje željenog oblika ponašanja omogućava mladima da seksualnu aktivnost ne ispoljavaju stihijski i sa velikim rizicima po svoje fizičko i psihičko zdravlje. „Još jedan problem je i to što kada govorimo sa mladima o seksualnom zdravlju mi govorimo uvek iz negativnog aspekta, a nikad ne ističemo značaj seksualnosti za njihov pravilan razvoj“, dodaje Šagrić.
Neuropsihojtar dr Vladan Radivojević kaže da je seksualnost prirodna i da funkcioniše bez obzira na to da li je čovek edukovan ili ne, a da bi seksualna edukacija morala da ide „u smeru smanjenja štete“ od onoga što savremeno društvo čini našoj seksualnosti. „Rijaliti šou programi danas reklamiraju nekakav poligamizam, odnosno seksualnost koja je sama sebi svrha. To su krupne stvari koje nama smetaju u vaspitanju dece. Seksualnost je mera hedonizma savremenog čoveka. S druge strane, kod nas vlada ’seksualna mutavost’. Partneri među sobom vrlo malo pričaju o seksualnosti i seksualnim odnosima, porodice slabo razgovaraju o tome, pa čak i profesija. Škola bi trebalo da bude neka baza za te osnovne informacije. Ali i oko toga bi trebalo da se napravi neki konsenzus – ka kom aspektu seksualnosti idemo – da li idemo ka kontroli seksualnosti ili objašnjenu seksualnosti? To su različite stvari“, kaže dr Radivojević.
Osim primera Holandije, na forumu je istaknuta i pozitivna praksa seksualne edukacije u Skandinavskim zemljama u kojima seksualno obrazovanje postoji od 1952. godine. Punktovi gde mladi ljudi mogu, za kratko vreme, da dobiju savet u vezi sa seksalnim zdravljem i seksualnošću su tamo široko rasprostranjeni, a postoje i Youth Friendly klinike gde mladi mogu, bez zdravstvene knjižice i bez zakazivanja, da se pregledaju ili dobiju savet. Takođe, praksa Skandinavskih zemalja je da roditelji treba da budu uključeni u proces seksualnog obrzaovanja, ali da je ipak na profesionalcima da pruže informacije o ovako važnoj temi kao što je seksualno zdravlje.
„Čitav koncept Skandinavskih zemalja jeste da roditelj nije taj koji treba da daje te informacije iz razloga što taj roditelj možda nema dovoljno obrazovanja i veština da prenose te informacije svom detetu. Čitav koncept priče roditelja o seksualnosti je vrlo često obojen ličnim iskustvima. Ali opet oni, naravno, treba da budu deo cele priče, da prate šta se dešava sa njihovim detetom“, kaže Ivana Vračkić iz Sekreterijata za omladinu i sport Grada Niša.
Ljiljana Radovanović Tošić saglasna je da je uloga roditelja u ovom procesu učenja o seksualnosti značajna, ali i da je problem što roditelji često zakasne sa informacijama o seksualnosti i seksualnom zdravlju. „Informacije koje roditelji daju, često nisu pravovremene i obično su reakcije na nešto što se već dogodilo, a nemaju svrhu prevencije. Trebalo bi da se radi i na edukatibilnosti roditelja u tom pravcu“, objašnjava ona.
Dosadašnja edukacija dece i mladih o seksualnosti i seksualnom zdravlju karakteriše sporadičnost, a teme su često nedovoljno atraktivne mladima. Zbog toga je neophodno da pristup u radu sa decom i mladima bude inovativniji. Učesnici foruma saglasili su se da primeri dobre prakse u Skandinavskim zemljama mogu da budu dobar uzor po kome treba raditi, ali da je neophodno da se ta edukacija prilagodi našim uslovima i kulturnim modelima.
