Roditeljstvo za vreme koronavirusa ne može se porediti sa ovom ulogom tokom uobičajenog života. Pored toga što treba izbalansirati sopstvene poslovne obaveze sa školskim obavezama deteta, roditelj mora da brine i o ispunjenosti slobodnog vremena, koje u poslednja dva meseca deca imaju više nego obično. Dešava se tako da, nakon što su iscrpeli sve kreativne ideje, roditelji deci dozvoljavaju i ono što u normalnim okolnostima ne bi „ni u ludilu“. Roditelji, iako i sami u nepoznatom i izloženi intenzivnom stresu, moraju da razmišljaju i kako da detetu pruže osećaj sigurnosti, priča klinički psiholog Milena Petković-Milenović iz razvojnog savetovališta niškog Doma zdravlja.
„Porodične rutine, za koje možemo reći da bitno strukturišu svakodnevni život, prekinute su aktuelnom krizom. Deca ne odlaze u vrtić, školu, park, na omiljena mesta… Porodice su suočene sa smanjenjem ili potpunim gubitkom podrške u odgajanju i vaspitavanju dece. Mnogima od njih ona je bila veoma značajna (bake i deke, rođaci, stručnjaci), posebno ukoliko se najmlađi član ne razvija na tipičan način i, stoga, zahteva dodatnu pažnju i pomoć“, kaže Petković-Milenović i dodaje da se u vaspitanju u ovim okolnostima menjaju prioriteti roditelja – ono što se pre pandemije smatralo važnim, sada to često više nije.
Strah koji je u uslovima pandemije normalan, utiče i na odnos između roditelja i dece. Ovde je naročito bitno kako se svaki od roditelja suočava sa strahom, što zavisi pre svega od strukture ličnosti, temperamenta, prethodnih iskustava, podrške koju ima, aktuelnih okolnosti i slično, kaže naša sagovornica.
dr Milena Petković-Milenović
Foto: lična arhiva
„Ono što sigurno znamo jeste da postoji povezanost dečijih reakcija na stresne događaje sa reakcijom njihovih roditelja. Odrasla osoba u detetovom okruženju je referent na osnovu kog ono procenjuje značaj i intenzitet nekog događaja. Kada odrasli deluju smireno i odaju utisak da kontrolišu situaciju, porodična atmosfera neće biti narušena, te će dečija anksioznost biti značajno manja. Suprotno, ako odrasli reaguju burno ili potpuno negiraju realnu opasnost, kod deteta može doći do porasta anksioznosti, često gubitka poverenja u roditelje, pa i razvoja različitih maladaptivnih manifestacija (vezanih, na primer, za spavanje – noćno mokrenje ili vraćanje na neka ponašanja svojstvena ranijim fazama psihofizičkog razvoja i slično)“.
Decu što više uključiti u dnevne aktivnosti
Ovako duga zatvorenost u četiri zida nije uobičajena ni za jednu porodicu, a kada je izložena socijalnoj traumi ili visokostresnoj situaciji, ravnoteža svake porodice je poljuljana. Roditeljima je tada, smatra naša sagovornica, potrebno vreme za pronalaženje strategije kojom bi uspostavila nov životni ritam. Tada oni često pribegavaju komfornim mehanizmima, koji deci mogu skrenuti pažnju, a njima omogućiti potrebno vreme za razmišljanje i rešavanje situacije.
„Svakako je preporuka da se medijski sadržaji, kojima su deca izložena, kontrolišu, prilagode njihovom uzrastu i vremenski ograniče. Decu treba, što je moguće više, uključiti u uobičajene dnevne aktivnosti, kao što su spremanje svojih soba, pomaganje pri pripremi obroka, sređivanje igračaka, čišćenje i slično, u skladu sa njihovim aktuelnim sposobnostima. Pored toga, u novim okolnostima potrebno je izgraditi i nove rutine, što nije uvek lako i zahteva vreme za prilagođavanje svih članova porodice. Sa druge strane, situacija u kojoj dete gleda roditelje kako provode veliki deo vremena uz računar, a istovremeno njega kritikuju i insistiraju da ga ne koristi, može biti tumačena kao nefer, izazivati ljutnju i provocirati konflikte u porodici. Zato roditelji moraju da imaju u vidu da su model za ponašanje svojoj deci i da će ona uvek pre birati da urade ono što vide da roditelj čini, nego što im se verbalno saopštava ili od njih zahteva“.
Onlajn nastava predstavlja još jednu novinu u svakodnevici porodica školaraca, a odnos prema ovakvom školovanju zavisi od više faktora, smatra naša sagovornica: kakav je odnos dete imalo prema školskim obavezama pre pandemije; kakav stav imaju roditelji prema učenju i onlajn nastavi, generalno; koliko su roditelji dosledni i jasni u zahtevima vezanim za školu u novonastalim okolnostima. Roditelji koji su i ranije imali poteškoće sa motivacijom deteta za školske obaveze, verovatno su i sada u sličnoj situaciji, a tako je i sa onima koji nemaju dovoljno strpljenja u radu sa detetom, ili su nedosledni kada od deteta traže da izvrši zadatke.
Mnogo je roditelja koji su u vanrednom stanju deci dozvoljavali više vremena za crtane filmove, internet i igrice. „Povratak na staro“ biće teži za roditelje koji su i pre pandemije imali teškoće sa postavljanjem granica deci, smatra Petković-Milenović.
„Sa druge strane, postepeno vraćanje na aktivnosti van kuće i uobičajene rutine, koje su izgrađene pre krize, dovešće do nove reorganizacije u raspodeli vremena, kako roditelja, tako i dece. Deca se obično lako prilagođavaju ako odrasli u njihovom okruženju imaju jednu dogovorenu strategiju, jasni su u zahtevima, dosledni u davanju privilegija i nagrada, ali i sprovođenju kazni i sankcija. Pisanje porodičnih pravila, na primer, zajedno sa decom (ukoliko njihov uzrast i sposobnosti to dozvoljavaju) jedna je od strategija koja može poslužiti za uvođenje novina u raspored porodice i uključivanje dece u dnevne aktivnosti i rutine“.
Dosta roditelja tražilo je psihološku podršku tokom vanrednog stanja
Razvojno savetovalište i Savetovalište za mlade niškog Doma zdravlja tokom vanrednog stanja pružali su onlajn podršku porodicama kojima je bila potrebna, a od 4. maja oba savetovališta redovno funkcionišu unutar Doma zdravlja.
„Veliki broj porodica tražio je podršku psihologa. Najčešće teškoće odnosile su se na dečje probleme sa spavanjem, noćne strahove i strahove uopšte, probleme u ponašanju, posebno agresivnost, i slično. Takođe, roditelji su tražili savete i podršku kako da postupaju s decom koja su od ranije imala razvojne probleme, pri čemu ih je atmosfera pandemije samo intenzivirala. Jedan broj poziva odnosio se na posebno teške životne situacije, kao što je saopštavanje deci vesti o gubitku nekog od članova porodice“.
Suočavanje sa stresom i prilagođavanje na život u vanrednim situacijama su jedinstveni procesi i razlikuju se od porodice do porodice, kaže naša sagovornica.
„Važno je da roditelji ne zaborave da brinu i o sebi, tako što će pronaći makar malo vremena za odmor i omiljene aktivnosti, čime bi, koliko je to moguće, održali pozitivno funkcionisanje. Time bi i svojoj deci pružali primer kako da se nose sa novonastalim životnim okolnostima, koje predstavljaju pretnju kako za fizičko, tako i psihičko zdravlje pojedinca i društva, u celini“.
