„Mislim da ima mnogo zabavnih sadržaja u drugim medijima, a pozorište ne bi trebalo da daje toplu kašicu, veselu zabavu i bensedin koji tera na spavanje. Nekako više verujem u pozorište koje pokreće jer kada ste već doveli ljude dotle da izađu iz svojih kuća, ostave sve medije koji su na dva klika daleko i pojave se negde zajedno kao grupa – zloupotrebili ste njihovu aktivnost ukoliko ne pokušate da ih aktivirate dalje. Ako ste ih doveli da ih uspavate, nečim manipulišete i na kraju se neće završiti dobro“, kaže pozorišna autorka Milena Minja Bogavac.
Nakon skoro dvadeset godina na nezavisnoj pozorišnoj sceni, više od petnaest napisanih i režiranih predstava koje je videla domaća, ali i inostrana publika, osnivanja i saradnje sa brojnim trupama i pozorišnim kompanijama i autorima, brojnih tekstova na različite teme Milena Bogavac dobila je priliku da stane na čelo jedne institucije kulture.
Uloga gradskih pozorišta
Na mesto direktorke Šabačkog pozorišta Bogavac je došla sredinom 2018. godine nakon velikog priznanja sa Sterijinog pozorja – nagrade za najbolji savremeni dramski tekst. Iako rodom iz Beograda, naša sagovornica imala je saradnju sa mnogim pozorištima u Srbiji, međutim, kako sama priznaje, zbunila ju je ova ponuda šabačkih vlasti.
„Nikada nisam kao pozorišna autorka bila zainteresovana za funkcije i institucije. Više me je zanimalo da li možemo da napravimo nešto svoje i da se bavimo stvarima koje nas zaista zanimaju. Dobila sam ohrabrenje od čelnih ljudi Šapca da je baš način na koji radim prepoznaju kao svoju kulturnu politiku grada u budućnosti“.
Šabac se razlikuje, navodi naša sagovornica, po mnogo čemu od ostalih gradova u Srbiji, a to može da zahvali svom geografskom položaju i povezanosti kako sa Beogradom i Novim Sadom, tako i sa gradovima u Bosni i Hercegovini, i Hrvatskoj. Tom povezanošću, Šapčani su dobili mnogo i na kulturi, pa je savremeni pozorišni pristup gotovo odomaćen u ovom gradu. Sa druge strane, ističe Bogavac, kulturna politika ovog grada se razlikuje od ostalih, pa i u odvajanju budžete za kulturu, te iz gradske kase se izvaja čak sedam procenata.
Savremeno pozorište koje probija granice, ukršćivanje repertoarskih politika i savremenih instikta i estetike koju neguje ova autorka, bila je vodilja i u prvoj sezoni pozorišta u Šapcu sa njom na čelu.
„Šabačko pozorište ima sjajan repertoar sa dvadeset i četiri predstave od koje su četiri vrhunska festivalska remek dela. Ipak, čini mi se da je u prvoj sezoni trebalo da se bavimo nekim stvarima kojih nema na repertoaru i sa kojima se nisu sretali glumci i saradnici. Od sledeće sezone biće i klasičnih i velikih dela koja možda zadovoljavaju i tu delimično konzervativniju publiku. Činilo mi se da u ovoj sezoni treba da prikažemo savremeniji jezik i noviju estetiku. Ono što je dobro jeste da se na blagajni ne vidi da publika ima problem sa tim“, kaže Bogavac.
Pozorišta koja su jedina u gradu ili širem području imaju poziciju da je to jedino mesto u koje će publika otići. Međutim, Minja Bogavac upozorava da je tu i najveća opasnost:
„Pozorišta u manjim sredinama ne bi smela da se opuštaju u svojoj poziciji da budu samo pozorište, već moraju više da se okrenu zajednici i stvarnim potrebama te zajednice. Zadatak pozorišta, kao institucije kulture koja se plaća novcem poreskih obveznika, jeste da se bave kulturom i da vaspitavaju svoju publiku, a ne da im samo podilaze. Sakrivanje iza ’ali to publika hoće da gleda’ jeste jedna linija manjeg otpora koja, zapravo znači, da tom publikom neće da se bave“.
Pozorišta zapostavljaju mlade
Ono što Bogavac primećuje ko lošu praksu kada je u pitanju obrazovna uloga pozorišta jeste i zapostavljanje mladih.
„To je politički problem koji se preliva i na kulturnu politiku. Zapostavljamo kulturne potrebe mlade publike, ponašamo se kao da su pozorišta muzeji, kao institucije za očuvanje baštine. Vrlo malo se pozorišta trude da iskorače ka publici, da budu oni ti koji preuzimaju prvi korak i dovode mlade ljude“, navodi ona i dodaje da nije rešenje napraviti predstavu za mlade, već naučiti ih kako da pronađu kulturu koja im je zanimljiva.
Problem sa kojim se susreću manja mesta je da se mladi ne vraćaju nakon studija, a naša sagovornica jedan od razloga za to vidi i u nezadovoljavanju kulturnih potreba tih generacija. Kultura treba da bude venitil, navodi, i pokretač nečega, a pozorište mora da nađe načina da zadovolji potrebe svih generacija, od beba do onih starijih.
Sa druge strane, zadovoljenje kulturnih potreba mladih u većim gradovima vide u predstavama nezavisnih pozorišnih trupa. Minja Bogavac kaže da to znači da institucije rade tromo i loše kada civilni sektor mora da uzme na sebe vaspitnu, moralnu, društvenu i političku odgovornost koje trebaju institucije da imaju.
Da je moguće drugačije, Bogavac ima dokaz – Šabačko pozorište osnovalo je omladinski klub. Petnaestoro mladih volontera iz Šapca dobilo je mogućnost da se bavi umetnošću i kulturom, a kako to ne košta – naša sagovornica ne vidi zašto i ostala pozorišta i institucije kulture u Srbiji ne mogu da se povedu ovim primerom:
„Ulaganje je dugoročno – u instituciji su neki mladi ljudi kojima držite radionice, koji pomažu u promociji i organizovanju programa, a mogu i da zaigraju neku manju ulogu. Za pet, šest godina možete primetiti rezultate kada se vrate sa studija i kada vidite koliko ima profesionalaca, koliko dobrih ljudi i odlične publike. To ulaganje je manje nego scenografija jedne predstave na godišnjem nivou, dok sa druge strane radite nešto što je zaista važno za vaše društvo, zaista menjate neku klimu u gradu, pozorištu i budućnosti“.
Savremena uloga i odgovornost pozorišta
Niz pozorišnih autora u Srbiji koji prave hrabre predstave svetla su tačka u moru pozorišnih umetnika koji zapadaju u autističnu prevertiranost u kojoj postoje zbog sebe i društva, smatra Bogavac.
„Pozorišni umetnici stalno treba da postavljaju pitanje ’kome ovo treba’ kada krenu nešto da rade. Živimo u društvu u kojem su mnoge grupe ugrožene, gde je ček i većina ugrožena, ali se stidi da to kaže. Tu je i pitanje da li se pozorište koristi kao beg od stvarnosti i od pitanja savremenog društva ili kao mogućnost da na njih odgovorite“.
Predstave Minje Bogavac, naročito Crvena – samoubistvo nacije i Jami distrikt izazvale su buru u konzervativnijim krugovima, a Crvena je i nekoliko puta zabranjivana. Ipak, ono što nezavisna trupa i kompanija Reflektor teatar i Bogavac kao koosnivačica, dramatrurškinja i rediteljka pokušavaju jeste stavljanje teme pod reflektor.
„Kada su u staroj Grčkoj igrali antičke mitove, to je za njih bila živa stvar, živa vera njihovog vremena. Mi imamo problema da shvatimo šta je živa vera našeg vremena, ali i ta estetika i ideje moraju biti danas i ovde. Kada osvetlite jednu savremenu temu, stvarate mogućnost da se o njoj priča, pa je moguće da nešto pokrećete. Ukoliko se zadovoljavate da samo prikazujete, onda je bolje da se okrenete nekim medijima koji su popularniji i više okrenuti zabavi. Pozorište ne sme da bude dosadno, ali nikada ne sme da bude samo zabava. Ako je pozorište samo zabava, onda ono ne bi trebalo da se zove pozorište jer ne budi nikakav pozor, pažnju“, navodi.
Za sebe kaže da je optimistkinja i da misli da će proces reformisanja instuitucija kulture čvršće vezati te institucije za gradove, zajednice i društvo u kojima postoje.
„Institucije kulture se bave javnim poslom, a sve što je deo javnosti jeste eksplicitno politička stvar. Ukoliko se beži od uloge i odgovornosti u društvu, one neće postati apolitične, već politične na drugu stranu i da rade na tome da vas uljuljkaju, uspavaju i načine vas eskapističkim”, zaključuje pozorišna autorka Minja Bogavac.
Povezane vesti
Marjan Todorović: „Nije bitno da li glumac igra u Beogradu ili Prokuplju ako svoj posao radi iz srca“ 
Pozorište „Bora Stanković“ Vranje – institucija bez objekta 
Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar: Problem sa stanjem kulture je u nezainteresovanosti države 
„Zadatak pozorišta je da obrazuje publiku i da sa njom stvara novi pozorišni ukus“