Poslednjih godina retke su konferencije za medije predsednika Srbije koja se nisu pretvorile u verbalni “okršaj” između šefa države i novinara, uglavnom medija Junajted grupe. Vređanje i targetiranja novinara čuli smo i sa skupštinske govornice. Sve su češće i osude opozicije na rad medija sa nacionalnom frekvencijom, pogotovo Javnog servisa. Dok kritike na račun zastupljenosti u medijima i slobodnog toka informacija vidi kao legitimne, profesor FPN-a Rade Veljanovki ponašanje vlasti prema novinarima smatra apsurdom.
Novinari su nedavno još jednom dobili političku etiketu u pokušaju da predsedniku Aleksandru Vučiću postave pitanje. Ovoga puta to se dogodilo novinarki TV N1 Gordani Bjeletić, kada je predsednika pitala o potencijalnim koalicijama u Beogradu.
On je odgovorio da se tom temom ne bavi, uz dodatne opaske da televizija sa koje novinarka dolazi “vodi kampanju protiv njega i njegove porodice”.
Ubedljivo smo pobedili ove Vaše štićenike, znam da ste i Vi radosni zbog toga baš koliko i ja. Dobili smo više desetina hiljada glasova više nego oni i to je za nas veoma značajna pobeda, u teškim uslovima, u uslovima najteže kampanje koja je vođena protiv nas, kampanje neistina, prokomentarisao je predsednik na gore navedeno pitanje.
Bjeletić kaže da se navikla na ovakav tip odgovora i da je taj razgovor, nažalost, doživela kao svoj “uobičajeni posao poslednjih desetak godina kada prati događaje na kojima je predsednik.” Prema njenim rečima, to je više odnos političara prema javnosti nego prema novinarima.
Potpuno je uobičajeno postalo da oni koji postavljaju pitanja čiji je cilj jedino da se dobije informacija, uzvrate im odgovorom koji je (dis)kvalifikacija, pokušaj ponižavanja, vređanja, svrstavanja, naročito tog političkog svrstavanja što je za svakog novinara neprihvatljivo, istakla je novinarka N1.
Dodaje da imamo vlast koja, kako kaže, ne prihvata nikakvu vrstu kritike, “koja traži samo nepresušnu podršku u smislu divljenja”.
Redovni profesor Fakulteta političkih nauka (FPN) dr Rade Veljanovski, kaže da se vlast, nažalost, prema medijima odnosi tako da “podrazumeva permanentnu podršku od njih i da budu deo njenog propagandnog mehanizma”. Dodaje da je takva situacija veoma slična onoj koju smo imali tokom devedesetih godina prošlog veka.
To što vlast kritikuje one medije koji kritikuju nju – to je apsurdno u demokratskom društvu. Jedna od funkcija medija, jeste da permanentno drže pod lupom upravo one koji imaju najveću mogućnost uticaja na društvene tokove. To je nešto što se podrazumeva u demokratskom društvu, ističe profesor.
On dodaje i da mediji mogu da nadziru i ostale aktere u društveno-političkim procesima, uključujući i opoziciju i druga udruženja, ali da oni nemaju “tu vrstu uticaja i ne donose sudbonosne odluke”.
Gde prestaje kritika, a počinje pritisak?
Kada je u pitanju odnos političara prema medijima, osim vlasti, kritike na rad medija, pogotovo onih sa nacionalnom frekvencijom, ima i opozicija.
Profesor Veljanovski kaže da nije svaka kritika upućena medijima i pritisak (barem ne onaj nelegitiman) i da opozicija ima pravo da iskaže nezadovoljstvo radom pomenutih medija.
Taj pritisak je legitiman. Oni imaju prava, jer kad pogledate i naše medijske zakone, a i naš Ustav ako hoćete, tu piše da treba da se ostvaruju principi demokratskog sveta i evropskog regulatornog okvira, a to znači obezbediti pluralizam u javnom informisanju. Obezbediti slobodan protok informacija, obezbediti slobodu izražavanja, da se svi glasovi čuju. Ako neko zahteva da se to desi u medijma, to nije pritisak i pogotovu to nije nelegitiman pritisak, to nije ono što se može smatrati nezakonitim, nego jednostavno to su zahtevi da se naša javnost na jedan konsekventan način po demokratskim standardima informiše, smatra profesor sa FPN.
Da je kritika ne samo dobrodošla već i poželjna u demokratskom društvu, stava je i novinarka Bjeletić. Ona kaže da je rad novinara javan i da kao takav treba da podleže kritici, ne samo od strane političara već da “svi imaju pravo da kritikuju rad medija”. Međutim treba se razgraničiti pojam kritike od pojma neosnovanog napada.
Ja na primer, nemam problem s tim, niti se vređam da bilo ko kaže da nešto nisam dovoljno dobro uradila ili dovoljno dobro prenela, ali niko ne može da kaže da je nešto laž i da nije tačno. Svaka kritika je po meni neophodna odakle god da dođe, ali kod nas nema kritika, kod nas su samo neosnovani napadi i pokušaji da se neko prikaže u lošem svetlu, smatra Bjeletić.
Vlast uvek najviše odgovorna za stanje u društvu
Profesor Veljanovski kaže da smo mi nažalost, još uvek jedno “demokratski nezrelo društvo” i da je podela po “političko-ideloškoj osnovi veoma pristupna i drastična” već 40 godina i da se sve to odrazilo i na medije.
Nažalost, ni mediji nisu mogli da budu imuni na sve te podele i na ta opredeljivanja za jednu i drugu stranu pa je ta podela zahvatila i njih. Što više vreme prolazi mi sve više imamo tu podelu na režimske i opozicione medije, dodaje profesor.
Prema njegovim rečima, ni političari, ali ni mediji ne ponašaju se do kraja onako kako bi to trebalo da se podrazumeva.
Međutim, moramo da imamo u vidu jednu činjenicu, a to je da je vlast uvek najviše odgovorna za stanje u društvu i za okolnosti i odnose koja ona praktično emanira u društvenim okolnostima, naglasio je Veljanovski.
Rešenje tome je ističe set suštinskih promena, ali ne samo u vidu zakona već i primene, odnosno postojanja jasne političke volje da se one sprovedu.
Mi smo se zavaravli već godinama da se regulatorno mogu stvari promeniti. Da se izmenama zakona mogu stvari promeniti, a ja radim na tim zakonima evo pune 24 godine i vidim da vi u zakone možete da upišete šta god hoćete. Bez političke volje onih koji imaju moć, bez njihovog sazrevanja, bez toga da oni shvate da je to u interesu ovog društva, građana ove zemlje, to je kriterijum da se pokaže da li neki politički akteri stvarno misle na demokratski način ili ne, zaključio je profesor.
Na kraju, istakao je značaj medijskog obrazovanja i uvođenja opštih demokratskih standarda, što će na posletku dovesti i do poboljšanja same medijske situacije u društvu. Naglašava da je to proces koji će trajati desetak, 15, a možda i više godina.
