Predlog srpskog predsednika o unutrašnjem dijalogu o Kosovu deluje kao nagoveštaj promene u političkom životu, ali je, sem stava da neće biti rata za Kosovo, inicijativa bez glave i repa.
Za pravi dijalog je potrebno, pre svega, poznavati činjenice. Zatim, nužno je poštovanje onih koje pozivaš na razgovor, a kvalifikativi, kao što su “lopov”, “ološ” i “strani plaćenici” za srpsku opoziciju, medije i nevladin sektor, sigurno nisu pravi korak na tom putu. Potrebni su zatim i rezultati ozbiljnih istraživanja stavova građana Srbije o problemu o kome se razgovara. I, na kraju, ali ne i najmanje bitno, neophodna su realna saznanja o tome kako problem vidi međunarodna zajednica – SAD, EU, Rusija i Kina.
Pođimo od činjenica. Albanci sa Kosova ne žele sa Srbijom nikakve drugačije veze sem kao sa susednom državom. Zatim, ekonomija Kosova je takva da je, bez obzira na prirodne resurse, danajski dar za svakoga ko bi prihvatio ovu teritoriju. Sledi haotična slika političke situacije na Kosovu, kao i izrazito nepoštovanje kolektivnih i individualnih prava pripadnika manjina.
I pitanje učesnika dijaloga nije rešeno, sem što je, osim Aleksandra Vučića i njegovih istomišjlenika zacrtano učešće SPC. Opozicija je, kao što već rekosmo, moralno diskvalifikovana, nevladine organicacije i civilno društvo se i ne pominju, kao ni stručnjaci koji bi mogli da postave činjeničnu osnovu za dijalog.
Para uši i Vučićeva izjava da Srbi nisu spremni za rešenje ovog problema, jer istraživanja javnog mnjenja poslednjih godina pokazuju da Kosovo polako pada na listi prioriteta srpske javnosti. Uz to ide i predlog ministra spoljnih poslova Ivice Dačića o razgraničenju na srpski i albanski deo, koji je beznadno zastareo i bio je, možda, ostvariv u vreme kada je Srbija kontrolisala Kosovo.
Posebno je karakteristična izjava predsednika skupštinskog odbora za KIM Milovana Drecuna o tome kako je međunardna zajednica u ćorsokaku, da mi treba da joj pomognemo, kao i njegova tvrdnja da Aleksandar Vučić ima svoj plan, ali neće da ga iznosi, već hoće da čuje i druga mišljenja.
Još jedna manjkavost najavljenog dijaloga je što se, ni kao samo jedna od opcija o kojima se razgovara, ne pominje neformalno priznanje Kosova, odnosno faktičkog stanja, uz čvrste međunarodne garancije prava manjina, u kojima bi, kao garant, figurirala i Srbija.
Zbog svega toga se, sa mnogo osnova, može zaključiti da je svrha predloženog dijaloga – neobavezna debata kao privid demokratije i predstavljanje iste kao akta podrške Vučiću kao autohtonom vođi Srba, koji tačno zna šta je za njih najbolje.
Da bi se, u nekom društvu, poveo stvarni dijalog o nekom važnom pitanju, neophodno je da to društvo bude demokratsko, što srpsko, u ovom trenutku, svakako nije. O tome rečito govori odnos vlasti prema opoziciji, medijima, nezavisnim institucijama, nevladinim organizacijama i civilnom društvu – svima onima koji i za nijansu drugačije vide srpsku stvarnost od njenog vrhovnog tumača – Aleksandra Vućića. Jednom rečju, za pravi dijalog o Kosovu uslov je prethodni realni dijalog o katastofalnom stanju srpske demokratije i njenoj hitnoj popravci.
