Život spomenika otpočeo je proslavom uoči Dana oslobođenja Niša, masovnim okupljanjem 13.oktobra 1963. u 10 časova na platou autobuske okretnice u podnožju spomenika. Na čelu sa mnogobrojnim vencima ka spomeniku je krenula povorka gostiju i građana stazom koju je okruživalo preko hiljadu pionira sa buketima cveća. Za to vreme, sa platoa spomenika hor i vojni orkestar izveli su Iternacionalu i druge prigodne pesme. Opštinska skupština držala je svečanu sednicu. Tom prilikom je, tradicionalno, saopštena odluka o dodeljivanju nagrade „Oslobođenje Niša“, da bi zatim bili položeni venci na Bubnju. Među sportskim priredbama najznačajnija je bila trka „Oslobođenje Niša“. Takmičili su se atletičari iz desetak jugoslovenskih gradova a staza je vodila od Bubnja do centra grada. Ovakva sportska takmičenja su ustoličena, mnogi nekadašnji niški školarci se sećaju krosa „Glas omladine“ na Bubnju u kome su učestvovali. Tih dana pojavila se i prva prigodna brošura o Bubnju autora Đorđa Stamenkovića, koja je zbog ideoloških fraza i floskula naišla na oštru kritiku niških intelektualaca.
U arhivama niških ustanova kulture nalaze se tragovi manifestacija koje su bile inspirisane stradanjima logoraša na Crvenom krstu, bekstva zatvorenika i streljanjima na 2 kilometra udaljenom Bubnju. Mnoge od ovih priredbi odigravale su se upravo u memorijalnom parku i u Logoru. Glumci Narodnog pozorišta iz Niša pamte predstave koje su izvođene sve do sredine osamdesetih godina prošlog veka, one su uglavnom bile dešavanja ne recitatorskog tipa, već angažovana scenska vizija poznatih događaja.
Tokom decenija koje su usledile tradicija svečanog okupljanja građana u spomen parku Bubanj na Dan proboja logoraša, 12. februar, Dan mladosti, 25. maj, Dan boraca, 4. jul i Dan oslobođenja Niša, 14. oktobar, je nastavljena. Bubanj je postao deo gradske svakodnevice, u njemu su se do kasnih sedamdesetih odvijale obuke jedinice vojske JNA, bubanjska šuma, staze i putevi korišćene su za obuku vozača, nišlije su volele da se baš tu okupe zbog prvomajskog roštiljanja ili šetnje. Memorijalni park je živeo onako kako je njegov autor to zamislio, „na Bubnju je posetilac uvek doživljavao veličinu naše specifične revolucije i u isto vreme ubirao plodove te humane borbe“.
O trajnom rešavanju pitanja održavanja i uređivanja čitavog spomen parka na Bubnju čiji kompleks zahvata 47 hektara šume sa spomenikom kao centralnim objektom, govorilo se još od završetka njegove izgradnje. Među zanimljivijim idejama je bio predlog iz 1963.god, da se briga o čitavom parku poveri gradskim organizacijama izviđača, koji bi u jednom delu podigli i svoj bivak. Nezavisno od dalje izgradnje spomenika i profesionalne čuvarske službe kod samog spomenika, pripadnici ovih organizacija bi u skladu svojih redovnih aktivnosti „radili na uređenju, doterivanju i osvežavanju parka, a još više na organizovanju jednog života čiji bi glavni akcenat bio na razvijanju borbenih tradicija Bubnja“.
Institucije koje su se bavile održavanjem lokaliteta su se smenjivale. Iako je pominjanje spomen parka bio deo političke retorike tog vremena, a organizacija prigodnih manifestacija mehanizam ideološke promocije, u praksi je veoma malo novca ulagano u lokalitet koji je bio u sve lošijem stanju. Dok u troškovnicima iz šezdesetih nalazimo čak i cenu hrane za ptice na Bubnju, dokumentacija Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš iz sedamdesetih godina dokazuje da ni jedna od lokalnih institucija nije imala kapaciteta da se prihvati brige o parku.
Kapitalnih investicija nije bilo sve do 2004.god, kada je kompleksu pridodata kapela, rad niškog arhitekte Saše Buđevca. Rad savremenog arhitekte je svedočanstvo novomilenijumske arhitekture. Sagrađena od metala i čelika, kubične forme, ova građevina ni na jedan način vizuelno ne podilazi autonomiji kompleksa. Kapela je svedenog oblika, sa mestom za paljenje sveća kao jedinim elementom enterijera. Na Bubnju su streljani Romi, Jevreji, i Srbi među kojima su najbrojniji bili komunisti čija se ideologija suprotstavlja hrišćanskom poimanju. Zato je pitanje da li bi kapela sa konstrukcijom koja asocira na formu krsta, u sekularnoj državi kakva je danas Srbija, na mestu pogibije većinski nehrićanskih žrtava bila prvi izbor ovde palih.
