Rasizam nije problem za srpski političko-sportsko-huliganski kartel

Srpski fudbal našao se prethodnih dana u centru pažnje gotovo svih ozbiljnih svetskih medija, nažalost, još jednom iz sasvim pogrešnih razloga. Navijači Rada, grupa Junajted Fors, već decenijama poznata kao jedina sa otvoreno nacističkim stavovima,  majmunskim kricima vređala je Partizanovog fudbalera, Brazilca Evertona. Njegov srednji prst upućen ovoj skupini po završetku meča bio je odgovor na takvo ponašanje. Umalo je došlo do kavge među igračima oba tima, a nije prošlo ni 15 minuta, krenula je lavina reakcija po društvenim mrežama prvo, a onda i stranim medijima.

Foto: Telegraf.rs

 Ono što je zabrinjavajuće, pored činjenice da se ne radi o prvom slučaju sa rasnom konotacijom u srpskom sportu, je reakcija nadležnih u Srbiji. Od bojažljivih, poput onih iz Fudbalskog saveza, preko relativno korektnih, ali ipak blagih, kao što je bila fudbalskog kluba Partizan, do potpuno skandaloznih – a takvi su bili istupi fudbalskog kluba Rad, tačnije njene potpredsednice i prvog čoveka Zajednice superligaša.

 Naravno, odmah su usledile već gotovo papagajske relativizacije onoga što se desilo, jer, bože moj, rasizma u sportu ima svugde u svetu. To je tačno, ali retke su zemlje, poput Srbije u kojoj se tako mlako i mlitavo bore protiv njega, koliko god da se na rečima zaklinjali u evropske vrednosti. A ta Evropa je osudila ono što se nedavno desilo na stadionu na Banjici, dok su u Srbiji najjače reči podrške Evertonu stigle pre svega od saigrača, pa čak i od fudbalera nekih od rivalskih ekipa. To je svakako za pohvalu, jer ne samo da se radi o nekoj vrsti esnafske solidarnosti, već su ti momci, koliko god fudbalere smatrali za generalno neobrazovane ljude, pokazali i ljudskost i dostojanstvo. Ono što je za osudu je ćutanje Fudbalskog saveza koji je načelno otvorio neki disciplinski postupak, pa zatražio dodatne izveštaje, ali sve to tako liči na odugovlačenje vremena i vaganje šta je najpametnije da se uradi. Kao da nije dovoljan prekršaj to što je neko u 21. veku na terenu, gde je radio svoj posao, zaradio uvrede samo zbog drugačije boje kože?!

Kada se vratimo malo u prošlost, rasistički incidenti su se nekako ciklično dešavali u srpskom sportu. Tako smo imali slučaj pre 11 godina u Čačku kada su navijači tamošnjeg Borca izvređali igrača svoje ekipe Majka Tamvanjeru iz Zimbabvea. Sačekao ga je transparent sa porukom “Odlazi, jer te ovde niko ne voli”, a bilo je onih koji su koristili nacistički pozdrav “Zig hajl”. Navijači iz Čačka su barem još dva puta iz istih razloga dospeli u centar pažnje. Tako su recimo 2008. na rasnoj osnovi  vređali Senegalca Lamina Dijaru iz Partizana, pa kada je izlazio sa terena  umalo nije došlo do fizičkog obračuna.

Naravno, bilo bi krajnje nepošteno u ovom tekstu ne spomenuti i one najorganizovanije i najproblematičnije grupe navijača, Delije i Grobare. Oni su godinama pravili takve incidente i bili kažnjavani zbog toga, ali je poslednjih godina  toga ima  manje. Valjda su prešli na druge, unosnije “delatnosti”,i za koje im medijska pažnja samo predstavlja dodatni problem.

Jedini ispravan potez koji bi FSS mogao da povuče  je drakonska kazna za Rad, kao i za svaki sledeći slučaj na terenima širom Srbije, ali problem je što ova država čiji je i fudbalski savez organ, nema hrabrosti za tako nešto. I to je već “milion puta” ispričana priča o sprezi politike i sporta. Političari sede u foteljama klupskih rukovodstava, neće da se zameraju navijačima, ovi su im potrebni kad treba da se “odradi” neki miting za Kosovo ili za podršku haškim optuženicima,da se izazovu incidenti oko gej parade  ili oko protesta zbog Hercegovačke, pa tako sve funkcioniše po principu “ruka ruku mije”.

Uvek se uzima Engleska za primer borbe protiv huligana. Čelična lejdi Margaret Tačer je, iako omražena među širim pre svega levim intelektualnim krugovima, svojevremeno uradila pravu stvar. Svim fudbalskim čelnicima u Engleskoj je doslovce poručila: “Uklonite mi tu bandu sa stadiona, inače ću sve da vas pohapsim i zatvoriću vam klubove!”. I ta poruka je, kada pogledamo 30-godina kasnije, imala svoju  svrhu. Tamo je postojala  volja da se država uhvati u koštac sa problemima na stadiona među kojima je bio i rasizam, a crni igrači danas čine ogroman procenat u svim fudbalskim ekipama.
Na žalost, jasno je da u Srbiji nema niti želje, niti dobre volje da se reši ovaj problem i tako već godinama unazad. Ovde je na delu  jedan sveobuhvatni, svojevrsni političko-sportsko-huliganski kartel sa zajedničkim interesima, a tužna je činjenica da srpskom sportu može da pomogne samo neki pritisak sa strane, u ovom slučaju UEFA ili FIFA, kako bi barem počela da se bori sa tim. I to sve uz pretnju kaznama, jer ovde, izgleda,  nadležni samo na to reaguju.