Lokalni mediji, koji nisu bliski aktuelnoj vlasti, i korisnici društvenih mreža na dan posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Beogradu objavili su fotografije organizovanog odlaska u Beograd. Iako nije ništa čudno u organizovanju odlaska, regionalni portal Južne vesti naveo je da je od sedamnaest čelnika niških gradskih sekretarijata samo petoro bilo na svojim radnim mestima toga dana, a neke od njih fotografisali su pri ulasku u jedan od autobusa koji je za tu priliku obezbedila Srpska napredna stranka. Sa druge strane, društvenim mrežama kružile su i objave u kojima se radnici u javnom sektoru pozivaju na doček predsednika Rusije.
Ko je platio odlazak gradskih i opštinskih funkcionera i zaposlenih u javnom sektoru, da li su svi prevoznici zaista ustupili svoja vozila, a pekare hranu zbog poštovanja i ljubavi prema predsedniku Rusije, koliko je posla ostalo nezavršeno zbog tog odlaska, neka su pitanja koja postavlja zamenik programskog direktora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) Pavle Dimitrijević.
„Da je moguće, zanimljivo bi bilo izmeriti koliko se cela Srbija ‘usporila’ tog dana i koliko smo manje radili, prozivodili – jer je ‘neko’ odlučio da napravi doček ispred Hrama Svetog Save“, dodaje on.
Zarobljena država
„U Srbiji, prosto, postoji grupa ljudi koja je otela državu od naroda i ponaša se kao da je država njihovo vlasništvo. Čitav niz fenomena ukazuje na to: ne postoji nezavisnost grana vlasti, pa predsednik Srbije govori i o nadoknadama za majke, kako treba da rade sudovi, ko da se hapsi, kolike kazne treba da budu za različite prekršaje“, kaže profesor Fakulteta političkih nauka dr Đorđe Pavićević.
On navodi da u javnom sektoru vlada potpuna konfuzija, ali da ovakva situacija nije specifična samo za Srbiju već se to smatra „neoliberalnom mantrom“. U ovakvim situacijama, dodaje, država pokušava da uspostavi kontrolu u javnom sektoru, pa „nikome posao nije bezbedan ako nije pristalica aktuelne vlasti ili aktivno ne podržava vlast“.
Profesor Pavićević ističe da u izveštaju Evropske komisije iz prošle godine stoji da je Srbija zarobljena država, što se dokazuje ovakvim načinom rada javnog sektora. On dodaje da se iz javnog sektora izvlači novac za finasiranje političkih partija, a da se prilagođavanjem pravila rada institucija i zakona samo legalizuje zloupotreba.
„To samo znači da postoje mreže, da postoje elite koje, u stvari, kontrolišu rad institucija i državnih organa kako bi radili u partijskom interesu. To se sve dešava kada imate vaninstitucionalne centre koji utiču na rad institucija“, pojašnjava profesor Pavićević.
Profesor Filozofskog fakulteta u penziji i predsednik Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS) dr Đokica Jovanović ističe da je njegova organizacija često javno govorila o zarobljenoj državi na primerima problema sa kojima su se susreli građani Niša. UPSS pretpostavlja da se političke partije finansiraju iz javnog sektora, a zbog te pretpostavke, koju su i javno izneli, tadašnji predsednik pokreta Saša Kostić i Jovanović privedeni su u policiju.
„Kada država nema privredu iz koje može da crpi finansije za njihovo delovanje, ali i luksuz, ostala je jedna tačka gde se sudaraju građani i vlast: javni sektor, konkretnije komunalni. Zašto? Zato što se tu jedino kreće živi novac. Cene takozvanih komunalnih usluga ne da nisu tržišne, već se formiraju prema raznim potrebama lokalnih i centralnih vlasti“, ističe profesor Jovanović.
Državna revizorska institucija, nakon objavljivanja informacija na osnovu dostupnih dokumenata UPSS-a, napravila je obiman izveštaj o radu niške Toplane, a zaključak je bio, naveo je profesor, da ovo javno preduzeće grubo krši pravila poslovanja.
Razgradnja pravne države i dovođenje ljudi koji ne umeju da se ponašaju u skladu sa propisima, da donose najbolje moguće odluke, i velika mogućnost zloupotrebe neke su od posledica postavljanja nestručnog, nekvalifikovanog, ali partijskog kadra, kaže Pavle Dimitrijević.
„Na ovaj način se, zapravo, javna preduzeća, institucije, stavljaju u podređen položaj i ‘služe’ onoj stranci koja je postavila rukovodioca“, pojašnjava on i dodaje: „Deluje negativno i na društvo, i to odmah, jer će rad takvog rukovodioca biti obeležen nestručnim ponašanjem, verovatno ulaženjem u nepotrebne probleme, gubitke, rizike, loše poslovne odluke ili jednostavno javašlukom u javnom sektoru. Konačnu cenu svega toga plaćamo mi, građani“.
Poruka koja se šalje građanima na ovaj način jeste da partija zamenjuje državu, da nisu bitne institucije, već odbori stranaka kroz koje se mogu ostvariti neka građanska prava bez obzira na to da li je to zakonom zagarantovano ili ne.
„Na ovaj način se, da tako kažem, točak istorije vraća unazad. ‘Razgrađujemo’ državu i društvo i vraćamo se u ono vreme kada je u društvu bilo najvažnije ko je najjači, najveći. Njemu onda ‘zakon leži u topuzu’ i svi ga bespogovorno slušaju. Ali onda nema građanskih prava za sve, niti su u društvu svi jednaki. Naprotiv, prava imaju samo najjači, ostali su podanici, vazali, robovi“, navodi Dimitrijević.
Partijsko zapošljavanje
Ipak, kada se govori o javnom sektoru, naglašava profesor Pavićević, izuzimaju se neki delovi, kao što su elektrodistribucija, železnica i javna preduzeća koja su u većinskom vlasništvu države.
„Kada je doneta uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, ova preduzeća su bila izuzeta. Ono što je zanimljivo, postoji mogućnost izvlačenja novca iz tih preduzeća i prebacivanje u partijske fondove, da svojim prijateljima napravite uslove da prihoduju na način na koji ne bi mogli“, dodaje on.
Profesor Đokica Jovanović kaže da je u javnom sektoru zapošljeno oko osamsto hiljada ljudi, a da partije imaju preko milion članova, a svako od njih se nada zaposlenju u javnom sektoruu:
„Navodno je zabranjeno zapošljavanje u javnom sektoru. Međutim, primećujemo da oni koji su kvalifikovani polako odlaze u penziju, a zamenjuju ih nosioci partijskih knjižica od kojih imamo samo štete. Nedovoljan broj kvalifikovanog i kompetentnog kadra, veliki troškovi javnog sektora, velika korupcija u ovom sektoru, nedisciplina i neodgovornost, poslovanje sa gubitkom – to je ono što je realnost“.
Partijsko zapošljavanje, zaključuje profesor Jovanović, ogoljeni je vid korupcije.
Kako protiv partijskog kadra?
U svojim predizbornim obećanjima, veliki deo partija i pokreta govori o jednom vidu ove zloupotrebe – partijskom zapošljavanju. Ipak, optužbe za partijsko zapošljavanje stignu sve stranke koje dođu na vlast. Pavle Dimitrijević iz CRTA-e navodi da je ukazivanje na probleme, bilo preko uzbunjivača, građana ili novinara, jedan od načina borbe:
„Treba da one koji su odgovorni držimo stvarno odgovornima, da u javnosti bude što više primera koji pokazuju šta znači kada partijski kadar zauzme neko odgovorno mesto u javnoj upravi – koliko korupcije i štete nosi sa sobom. Kao građani, potrebno je da imamo svest da ove pojave najviše ugrožavaju naša prava jer ćemo imati lošije javne usluge, lošije zdravstvo, školstvo, upravu, naša prava će se slabije štititi time što smo dozvolili da nestručni ljudi, postavljeni zbog tuđih interesa, odlučuju o javnom – našem interesu“.
Unapređenje zakonskih odredbi koje se odnose na zloupotrebe javnih funkcija, funkcionersku kampanju, zloupotrebe javnih resursa i javnih preduzeća, i to na način da se jasno, nedvosmisleno utvrdi šta su nedozvoljena ponašanja funkcionera, kao i koje su predviđene sankcije, neki su od institucionalnih načina borbe koje Pavle Dimitrijević predlaže.
„Jača kontrola od nadzornih tela, stvarna nezavisnost nezavisnih tela, mogućnost da kao građani dobijemo informacije od javnog značaja, što je osnov svake otvorenosti, odnosno transparentnosti institucija. Da kao građani što više pitamo, interesujemo se šta drugi rade u institucijama u naše ime i za naš račun“, dodaje.
Dimitrijević dodaje da je, sa druge strane, potrebno ukazati na pozitivne primere pojedinaca, ustanova i institucija koji nepristrasno i po zakonu obavljaju svoj posao, iako je to danas retkost.
