Više od hiljadu i po sinagoga, sedam hiljada radnji i mnoga jevrejska groblja su uništeni, a preko dvadeset hiljada Jevreja je uhapšeno i odvedeno u koncentracione logore 9. novembra 1938. Ovaj pogrom Jevreja nacistička vlast Nemačke opravdala je kao odmazdu zbog ubistva nemačkog ambasadora u Parizu Ernesta fom Rata, koga je ubio jevrejski emigrant iz Nemačke Heršel Grinspan. Ovaj događaj, nazvan Kristalna noć, najveći je pogrom Jevreja do tada prikazavši na šta je tadašnji, nacistički režim bio spreman.
Iako formalno pobeđena 1945. godine, u poslednjih desetak godina ekstremno desna ideologija jača u Evropi, a to se odrazilo i na svet, pa je ekstremni desničar Žair Bolsonaro, koji je neskriveni homofob, ksenofob, mizoginista i otvoreno priča o pravu na držanje oružja, na predsedničkim izborima u Brazilu osvojio najviše glasova. Popularnost mađarske ekstremne partije Jobbik, koja svoje učenje bazira na ideologiji mađarskih fašista, takođe je u usponu, a Alternativa za Nemačku dobija sve više poverenja nemačkih građana i trenutno je treća po snazi.
Zajedničko za sve sadašnje ekstremno desne partije, navodi sociolog prof. dr Đokica Jovanović, jeste izolacionizam, koji je odlika i fašizma.
„Po tome se najbolje može videti moderni fašizam – vladajući sloj se izdvaja, postaje nadsloj koji ne kontrolišu zakoni. Oko tog nadsloja se formira jedna dvorska koterija političkih partija i drugih interesnih grupacija. Dakle, osnova modernog fašizma najbolje se uočava težnjom da se odvoji od društva, znači, ne sukobom jer neofašisti uglavnom imaju legitimitet sa socijalne slike društva“, pojašnjava profesor Jovanović.
Nakon 73 godine od pobede nad fašizmom može se reći da su postojali otvori kroz koje se ova ideologija vratila na politički scenu sveta mada je do kraja sedamdesetih godina bila zvanična, kao u Portugaliji i Španiji. Ipak, profesor Đokica Jovanović kaže da je nacionalizam, pa i naci-fašizam primamljiv za široke narodne mase:
„Postoji nešto u prirodi nacionalizma čega nema u prirodi drugih ideologija. Ideologija nacionalizma i naci-fašizma je topla, zaštitnička prema pojedincu, ali samo ako je taj pojedinac osvešćeni pripradnik nacije ili etničke grupe. Zato te ideolgije imaju i najveći dodir sa najnižim slojem, kome je potrebna zaštitnička ruka nekog jakog autoriteta“.
Foto: B.R
Naš sagovornik napominje da u liberalnom kapitalizmu običan siromašni čovek ne može da bude konkurencija drugima jer nije moguće to biti sa dna. Zbog svega toga su najniži slojevi društva i najpogodniji za ekstremno desne ideologije u kojima se stvara naizgled kao proširena porodica, a porodica mora da štiti svoje pripadnike.
„Međutim, onda se ta proširena porodica suprotstavlja drugoj proširenoj porodici sa drugačijim etničkim predznakom, jer su u njihovoj svesti ti drugi neprijatelji zbog toga što žele da uzmu njihova dobra ili da ih podjarme. Tako ideja ulazi u narod koji je uplašen od drugog naroda i nemoguće im je objasniti pravu stranu pošto su pod uticajem velike propagande, a konačno objašnjenje ih izvodi iz osećanja prividnog spokoja. Utom je teža situacija za borbu“, dodaje profesor.
Politikolog i predsednik Saveza antifašista Vojvodine profesor dr Duško Radosavljević navodi da je trend da u poslednjih nekoliko godina u zemljama Evropske unije jačaju struje čiji su stavovi prema izbeglicama sa istoka veoma negativni, a onda to izazvia jačanje nacionalnog suvereniteta. Jačanje ovakvih ekstrema vidljivo je i na političkoj sceni Srbije.
„Ako uzmemo u obzir da na ovim prostorima preko 30 godina živi nacionalizam – ovo jeste napad na drugost, na različitost, toleranciju, grupe u manjinskom položaju, medije i nevladin sektor. Sve te tendencije kriju se iza ustaljenih političkih oblika jer niko neće doći i reći da je fašista“, dodaje profesor Radosavljević.
Profesor Đokica Jovanović navodi da se iza „oblanda“ nacionalističkih partija krije desni ekstremizam i da ne treba nazivati bilo kakav nacionalizam dobrim ili zdravim.
„Kratka definicija nacionalizma jeste isključenje drugog: onaj koji nije pripadnik krvne zajednice, nacionalne zajednice – on je isključen. Zato svaki nacionalizam stremi ekstremizmu, fašizmu. Treba praviti striktnu razliku koju neki desni ideolozi ne prave: jedno je osećanje pripadnosti zajednici, pripadnosti kulturi jedne zajednice, pa čak i emotivnog stava prema jednoj zajednici kojoj se pripada, ali to ne mora da bude nacionalistički, isključujući prema drugima“, pojašnjava on.
Oba sagovornika saglasna su da u Srbiji ne postoji partija koja će otvoreno reći da je fašistička, kao što se Dimitrije Ljotić deklarisao kao fašistički ideolog takozvanog svetosavskog nacionalizma. Ipak, sve je više poklonika ove ideje, naročito među mladima, navode oni. Ideologija se prikriva rečima, tvrdi profesor Radosavljević:
„Nije nobles reći da si fašista, već patriota. E onda patriote uzmu motku i prebiju stranog navijača, pa se čudimo. Imamo veliki broj stranaka koje idu sa programom ’drma mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće’, a onda se začudimo otkud neke pojave fašizma postoje“.
Profesor Jovanović podseća da gde god se zajednica shvata kao pleme – postoji nacionalizam, a sa njim i fašizam.
„To se, nažalost, revitalizuje u Evropi jer se ideologija građanstva i ljudskih prava pokazala kao sterilna i jalova i nije mogla da izdrži sudar sa onim osećanjem emotivne pripadnosti“, dodaje on.
Izlaz iz ovakve situacije, u kojoj jačaju nacionalizam i fašizam, tvrdi profesor Jovanović, ne može da se traži u ideologiji ljudskih prava, slobodnog tržišta. On pojašnjava da nezaposleni, bolesni i ostali koji su ekonomski pogođeni ne vide svoju šansu.
„Po mome mišljenju, na scenu opet stupa Marksova klasna analiza društva. Zato je na novim generacijama da se u savremenim prilikama vrate klasnoj analizi i da se iz toga izvodi taktika. Međutim, to ne sme da bude salonska levica jer ona levica koja ne ide na teren, ona koja nije spremna da gurne ruke u socijalno blato jalova je i sterilna, pa samim tim i beskorisna“.
Profesor Radosavljević saglasan je da bi levica mogla da pomogne u ovakvoj situaciji. Svoju tezu potkrepljuje činjenicom da je jedino levica bila autentično antifašistička na ovim prostorima. Međutim, on napominje da političkih partija autentičnog levog spektra, dakle od komunista, preko socijalista i socijaldemokrata, nema na političkoj sceni u Srbiji.
Dva su pravca delovanja koja predlaže naš sagovornik – institucionalni i vaninstitucionalni. On navodi da država mora da menja svoj ideološki aparat, zatim školstvo u kome nema relativizovanja istorije, kao i da uvede program za predmet demokratskog građanstva u školama. Ovo je važno, napominje, jer će u tom slučaju mladi znati da ime predsednika kvislinške vlade za vreme Drugog svetskog rata Milana Nedića ne može da stoji u spisku poznatih učenika najstarije srpske gimnazije u Kragujevcu.
„Sa druge strane, pojedinci moraju da se ujedine u neku, makar labavu antifašističku koaliciju, nešto po principu Građanskog fronta, koji okuplja organizacije iz raznih delova Srbije. Danas se putem tih koalicija i društvenih mreža može lako obelodaniti sve, pa se ne zaboravlja brzo nešto“, zaključuje profesor Duško Radosavljević.
Kako se ne bi na neki način ponavljala Kristalna noć, naši sagovrnici apeluju da je potrebna politička volja kako bi se razračunalo sa desnim ekstremizmom koji lako može preći u fašizam.
