„Dijalekti iščezavaju i to je neminovno jer civilizacija sa svim svojim tekovinama juriša na njih – televizija, radio, nove tehnologije. Naš najveći dijalektolog Pavle Ivić rekao je da nije šteta ako dijalekti nestanu zbog načina života, progresa, ali šteta je ako oni nestanu neispitani i nezapisani. Dijalekti su neiscrpna riznica podataka koji osvetljavaju istoriju, tipologiju i karakterologiju našega čoveka, a čuvaju i svedočanstvo identiteta i kontinuiteta kroz imenoslov, toponimiju. To liči na snežnu stazu u kojoj su svi ostavili svoj trag“, kaže u intervjuu za naš portal lingvista dr Slobodan Remetić.
Predavanje u Univerzitetskoj biblioteci „Nikola Tesla“ u Nišu povodom dvesta godina izdavanja Srpskog rječnika Vuka Stefanovića Karadžića bio je povod da sa dijalektologom i glavnim urednikom Srpskog dijalektološkog zbornika profesorom dr Slobodanom Remetićem porazgovaramo o govorima juga Srbije. Profesor Remetić je u penziju otišao kao redovni profesor na Departmanu za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu.
Svi dijalekti su pravilni
Vuk Stefanović Karadžić nije uneo južne govore u reformisani jezik, pa tako i reči sa ovog područja nema u njegovom Rječniku, navodi profesor, a razlog vidi u činjenici da su za vreme Vukovog života ovi delovi još uvek pripadali Osmanskom carstvu. Prvi srpski lingvista koji je proučavao govore juga Srbije bio je Aleksandar Belić.
„Belić je pokazao da je ova zona izašla iz ostale štokavske celine, ali ima nešto u toj nomenklaturi pogrešno jer nije adekvatan termin staroštokavski kako smo učili na časovima srpskog jezika u školi. U ovim govorima je većina stvari evolucijom do ovih odlika stigla – bez razvijenih akcenatskih svojstava koje nema veliki broj jezika, bez padeža kao i neki drugi jezici. Ovo je stecište inovacija i arhaizama, balkanizama koje su posledice susednih neslovenskih jezika“, navodi Remetić.
Profesor navodi da je njegova ljubav prema dijalektima južne Srbije velika iako je rodom iz kraja u kome se govori jezik najpribližniji standardnom srpskom i da lično uživa u serijama koje koriste govor južnih krajeva.
„Čak sam jednom prilikom svojim kolegama koji su bili u Ministarstvu napisao poruku na dijalektu ’Nemo da danaske zabrljate, sve ću vas izvešam na direce ki čiviluce’. Ljudi kad se posvađaju prelaze na dijalekat jer je to naš domaći teren. Zabluda je da ima lepih i pravilnih dijalekata. Svi su oni pravilni jer svi imaju sistem. Dijalekti su ravnopravni i na njima se može snimati serija, a svaki kraj ima svoje pametne i poštene ljude, i lopova“, podvlači profesor Remetić.
Mitovi o jeziku
Rasprostranjen je mit među južnjacima da bi ovi govori bili standardni da je Vuk Karadžić bio iz ovih krajeva. Profesor navodi da to ne bi bilo realno očekivanje jer osim lingvističke, tu ima političkih i kulturoloških razloga:
„Vuk je reformisao jezik na temelju novoštokavskog istočnohercegovačkog tipa sa razvijenom fleksijom, sa prozodijom, politonijom. Međutim, isto tako ekavska varijanta se temelji na govorima šumadijsko-vojvođanskog dijalekta koji su otišli dalje u tom razvoju, a na tome dijalektu već je postojala solidna tradicija, na tom dijalektu je dosta napisano, naročito na teritoriji Vojvodine i pre Vuka i u vreme samog Vuka“.
Naš sagovornik podseća na još jednu prisutnu zabludu, a to je da pre Vuka nije bilo dokumenata na narodnom jeziku i poziva se na srednjevekovne povelje, kao i na Dušanov zakonik koji je pisan upravo narodnim jezikom kako bi ga svi mogli razumeti. Međutim, profesor Remetić podvlači da su dijalekti nešto prirodno i da ih ne treba zapostaviti.
„Ne treba od dijalekta bežati i treba se ugledati na sredine koje čuvaju svoje dijalekte kao što su Vranje, Pirot koji imaju i svoja glasila na njihovom govoru, ili recimo Splićani koji ljubomorno čuvaju svoj govor. Književnost i mediji na dijalektu mogu makar taj govor konzervirati“, zaključuje profesor.
