„Maloletni Rom ukrao auto i slupao ga“, „Rom opljačkao poštu“, „Rom pretukao ženu i decu pa duvao lepak“, „Dečaka iz Pirota pretukao mladi Rom“… Ovakvi naslovi nisu retkost u našim medijima. Da su prestupnici pripadnici većinskog naroda, to gotovo sigurno ne bi bilo istaknuto u naslovu. Izveštavanje sa ovakvim porukama diskriminiše nacionalne manjine u medijima.
Prema mišljenju prof. dr Jelene Vučković, profesorke medijskog prava na Filozofskom fakultetu u Nišu, diskriminacija nacionalnih manjina teško se dokazuje, a slabosti čitavog sistema najviše se vide kada slučajevi dođu do suda, jer sudije nedovoljno poznaju suštinu pojma diskriminacije.
„Jedan veliki prehrambeni lanac zabranio je ulazak deci romske populacije, iako su imali i nadzor starijih, jer su smatrali da su deca prosjaci. Zamislite sud koji je naveo da se tu nije radilo o diskriminaciji, već da je obezbeđenje procenilo da su deca prosjaci. U korist lanca trgovine sud je odlučio da prekvalifikuje delo i da nije reč o klasičnoj diskriminacije protiv jedne populacije. Ako neko lično ima određene predrasude, to dovodi do određenog ponašanja, bilo da je taj neko novinar, bilo da je radnik obezbeđenja. Ali to mora da se sankcioniše“, poručuje Vučkovićeva.
Maja Kamenov iz Odbora za ljudska prava diskriminaciju deli na sistemsku (koju je teško najpre prepoznati, a onda i dokazati) i na onu svakodnevnu, koja se javlja u govoru, postupanju ili nepostupanju, i u medijima. U poslednje vreme donose se zakoni koji su naizgled antidiskriminatorni, a u stvari samo gase požar, i ne pružaju sistemsko rešenje, smatra ona.
„Po novom zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći otežan je pristup pravu za sve marginalizovane grupe. Romi nisu prepoznati u zakonu kao grupa koja direktno ima prava na besplatnu pravnu pomoć, već to moraju da dokazuju popunjavanjem dokumenata, dokazivanjem porekla imovine, ili da su primaoci socijalne pomoći i slično. Postoje oni koji su funkcionalno nepismeni, nemaju pristup računaru, teško im je objasniti neke stvari…“, navodi Kamenov.
Šta je diskriminacija?
Pojam diskriminacije prof. Vučković vidi kao nejednako postupanje prema jednakima ili jednako postupanje prema nejednakima:
„Svi smo mi građani ove zemlje, bez obzira da li smo pripadnici većinskog naroda ili neke nacionalne manjine. Mi smo pred zakonom isti. Ukoliko nas bilo ko drugačije tretira zbog toga što pripadamo nekoj nacionalnoj manjini ili zbog nekog ličnog svojstva, reč je o diskriminaciji“.
Tanka linija između slobode govora i govora mržnje
Pored negativnog medijskog izveštavanja o nacionalnim manjinama, naročito je izraženo negativno komentarisanje na društvenim mrežama, koje preuzimaju primat u informisanju građana.
„Kada je, na primer, bila priča o oduzimanju konja u romskom naselju, na mrežama je bilo strašnih komentara, ali su oni kasnije sklanjani. Svako ima pravo na svoje mišljenje, nešto u tekstu ili videu može da nas pogodi, ali ipak treba da vodimo računa da ne vređamo druge“, smatra Turkijan Redžepi, novinar i urednik produkcije „Roma world“.
Maju Kamenov zabrinjava to što govor mržnje po zakonu nije prepoznat kao krivično delo.
„Malo je primera u sudskoj praksi koji su se bavili govorom mržnje, pa je samim tim i mali broj presuda. S obzirom na to da je reč o slučajevima u vezi sa LGBT populacijom ili vređanjem na nacionalnoj osnovi, žrtve često odustaju od dokazivanja diskriminacije iz straha od sekundarne viktimizacije”.
Vučkovićeva podseća da je rad medija regulisan Zakonom o javnom invormisanju i medijima, Zakonom o elektronskim medijima i drugim zakonima, dok društvene mreže nisu u pravnom smislu mediji i samim tim se njihova odgovornost dovodi u pitanje.
„Korisnici društvenih mreža u komentarima sebi daju sve veći stepen slobode, jer misle da neće biti sankcionisani. Ukoliko se zna da neki registrovani medij ima svoju stranicu na Fejsbuku, to ipak može da se podvede pod određene norme i postoji mogućnost da neko odgovara za sadržaj komentara. Zato administratori posebno treba da vode računa kakav će biti sadržaj na društvenim mrežama“, ističe profesorka Vučković.
Postoji li pozitivna diskriminacija?
Diskriminacija nikako ne može biti pozitivna, smatra Vučkovićeva, pa je bolje koristiti izraz mere pozitivne afirmacije, jer to jasno govori da nekog ko je manjinska grupa želimo da dovedemo u poziciju jednakih šansi.
„Uvek kada govorimo o ravnopravnosti, moramo da govorimo o mogućnosti da svi ljudi imaju jednake šanse, jer po prirodi, naravno, nisu svi jednaki. Kada se kaže pozitivna diskriminacija, stiče se utisak da je većinska zajednica diskriminisana zarad manjinske i to odmah stvara neku vrstu otpora“.
Nejednak tretman, i u životu i u medijima, često nije posledica zle nemere, već prvenstveno nepoznavanja suštine. Stereotipi su zaživeli u svakodnevnom govoru i ponašanju.
„Nekome prosto urednik da zadatak da napiše vest koja treba da privuče pažnju. Novinar piše po automatizmu, kao što bi možda pisao i o nekoj drugoj temi, sa istim stepenom senzacionalizma, ali mora da se vodi računa o tome da nije isto kada se piše o nekoj drugoj temi i o pripadnicima romske nacionalne manjine“, kaže Vučkovićeva.
Medijski sadržaj na jeziku manjina
U prevenciji diskriminacije pomogao bi veći broj medija sa sadržajem na jezicima nacionalnih manjina, smatra Redžepi.
„Ja sam u medijima od 2001. godine i u to vreme je bilo teško naći vest o romskoj zajednici. Kasnije je EU učinila mnogo usvajanjem strateških dokumenata koji se tiču romske zajednice uopšte u Evropi, pa samim tim i kod nas. Ta prva dekada Roma od 2005. do 2015. imala je 13 oblasti, među njima i informisanje, pa su se dobijala sredstva za projekte i mnogo medija pisalo je i pričalo o Romima. Sada ima i dosta portala koji se bave isključivo Romima, ali se i većinski mediji time bave, što je mnogo bitnije. Potpuno je drugačije kada se neka pozitivna priča o Romima nađe u većinskom mediju, naročito na javnom servisu“, kaže Redžepi i dodaje da je neophodno izveštavati i o negativnim stvarima, jer i Romi, kao i svi ostali, imaju ista i prava i obaveze.
„Teško je iskoreniti diskriminaciju, jer je ta zajednica dugo živela na obodima društva. Uvek se govorilo: eto ih tu Romi, čergare. Ali više nije tako. Tu smo sa vama već 500 godina, naročito ovde u Nišu, nemojmo to da zaboravimo. Mediji su važni u ukidanju stereotipa, samo zajedno možemo promeniti mišljenje“, zaključuje on.
Autor članka: Milica Branković
Autor video priloga: Tamara Milojević
Prevod: Turkijan Redžepi
***Media i reform centar Niš će u narednom periodu objaviti seriju tekstova i video priloga o kulturi, tradiciji, jeziku, religiji, kao i novim kulturnim praksama Roma u Nišu i okolini. Media i reform centar Niš će tekstove objavljivati na srpskom i romskom jeziku, kao deo projekta „Vakeribe taro mahale- priče iz mahale” koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2019. godini.
