Rođak iz Amerike već neko vreme sa društvenih mreža zabavlja svoje stvarne i virtualne rođake iz cele Srbije i okolnih zemalja. U klipovima u kojima glumi radnika srpske ambasade u Njujorku, lekara srpske bolnice u Čikagu, lajf kouča za bračne probleme i slično, on karikira događaje koji su nekada potpuno izmišljeni, a nekada inspirisani situacijama u kojima se našao on, ili neko njemu blizak. Trenutno ga na Instagramu prati više od 5500 ljudi, a jednako je aktivan i na Fejsbuku.
Vranjanac Aleksandar Stojković, koji je u Srbiji bio novinar, radio i TV voditelj, skoro pet godina živi u Americi, u državi Nju Džerzi. Klipove je, kako kaže, počeo da snima i objavljuje slučajno, a sve zahvaljujući svojoj prvoj i najvećoj ljubavi – glumi. To što, uprkos pokušaju, nije uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti, nije ga obeshrabrilo, te se amaterski bavio pozorištem.
„Celog života sam glumio i glumatao, pa sam se tako jednog letnjeg dana na svojoj terasi, ovde u Americi, snimio kako ležim na betonu i pozdravljam rodbinu sa ‘vrele egzotične plaže’. Naravno, audio i vizuelne efekte sam umontirao u telefonskoj aplikaciji, ali se na kraju tog klipa videlo gde se zapravo nalazim. To sam okačio na svoj privatni Fejsbuk profil i postao ‘zvezda’ među svojim realnim i virtuelnim prijateljima. To me podstaklo da nastavim sa snimanjem kratkih video-klipova, pa sam otvorio i posebnu grupu samo za tu svrhu. Bez ideje kako da je nazovem, u pomoć su uskočile prijateljice Danijela i Elvira i kumovale profilu Rođaka iz Amerike. Tako je sve počelo, dakle bez ikakvih planova, ideja i ciljeva, isključivo iz lične zabave i ljubavi prema glumi. Od sasvim malog broja pratilaca i prijatelja, došao sam do nezanemarljivog broja ljudi kojima se to što radim dopada i sve dok je tako, ja ću da se snimam i zabavljam zajedno sa njima“.
Radnik u nepostojećoj ambasadi, doktor u izmišljenoj bolnici…
Ideje za klipove nalazi na svakom koraku, jer je, kako kaže, Amerika puna svega, pa i inspiracije za kreativce.
„Većina mojih klipova nema veze sa stvarnim događajima i ljudima, već isključivo ide iz moje glave, ali to ne znači da sam baš sve izmislio. I to što se krije u mom imaginarijumu, mora da ima pozadinu. Dakle, ili sam to negde video, čuo, možda čak i doživeo. Serijal sa srpskom ambasadom, koja u realnosti zapravo ni ne postoji u Njujorku, nastao je slučajno. Neka devojka obula je sandale preko debelih čarapa, što je meni bilo malo čudno, te sam šatro pozvao srpsku ambasadu da ih obavestim o tome kako bi oni pozvali policiju. Mnogi su me pitali zašto ja jednostavno ne pozovem policiju, a odgovor je bio zato što bih sa policijom morao da razgovaram na engleskom, a moja publika je srpska i ne mora da zna engleski jezik. Tako sam onda dobio ideju da zapravo ja budem radnik ambasade i od toga napravio čitav serijal“.
Na ideju da bude radnik u srpskoj bolnici u Čikagu došao je nakon razgovora sa prijateljem koji mu se požalio na zdravstvo u Srbiji.
„Imao sam problem da smislim na koji način da povežem srpsko stanje u zdravstvu sa Amerikom kao mestom dešavanja. Izmislio sam srpsku bolnicu u Čikagu, jer definitivno u tom gradu ima najviše naših ljudi. Na toliko srpskih stanovnika, red je da postoji i jedna bolnica na maternjem jeziku! Ta dva serijala imaju najveću gledanost i najviše šerovanja i lajkova“, priča rođak iz Amerike.
Vranjanci ga najviše vole i kritikuju
Među pratiocima je najviše ljudi iz Srbije, zatim iz Bosne, Republike Srpske, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, ali i bivših Jugoslovena rasutih po celom svetu. Stojković kaže da ga i njegovi Vranjanci vole, ali da mu zameraju što klipove ne snima na dijalektu.
„Jedna od poznatijih vlogerki mi je baš to zamerila. Kaže: ‘Ako si Vranjanac, onda pričaj vranjski’. To je sasvim u redu, ali tako mogu da govorim na ulici, u kafani, pijaci, sa svojim prijateljima i ukućanima, što i volim da radim, ali ne i javno, tim pre što je taj dijalekat poprilično specifičan i mnogima nerazumljiv. Da li to znači i da bi prezenteri na lokalnim radio i TV stanicama na jugu Srbije trebalo da čitaju vesti na dijalektu?“, kaže Stojković.
Neretko u snimanje klipova uključuje i svoju decu, a najzainteresovanija je njegova ćerka.
„Ona me uvek posmatra dok se snimam, a onda me po ceo dan imitira po kući. Na kraju sam i nju uključio i tako s vremena na vreme dobije po koju ulogu i postane veća ’zvezda’ od mene, što mi svakako prija. Veliku podršku imam od ljudi koji su mi ovde bliski, ali i od prijateljice Jelene iz Vranja, koja me redovno izveštava o dešavanjima po Srbiji, i time podstiče za neke nove scenarije“.
Novinarstvo kao ‘zaraza’ koja se nikada ne leči do kraja
Dok je živeo u Vranju, Aleksandar je radio kao novinar, voditelj i prezenter na lokalnim i regionalnim radio i TV stanicama, i kao dopisnik dnevnih novina. Novinarsku karijeru započeo je na beogradskom „Bonton“ radiju i BIT kanalu za vreme studiranja.
„Tamo sam se ‘zarazio’ tim zanimanjem. Nakon što sam se iz Beograda vratio u Vranje, svoje rodno mesto, radio sam za više televizijskih stanica, a najozbiljnije novinarsko iskustvo stekao sam na omiljenom ‘OK radiju’, na kome sam proveo više od sedam godina. Istovremeno sam bio i dopisnik pojedinih nacionalnih dnevnih listova i televizije ‘S4’ iz Čikaga“.
Kaže da je, zbog toga što je težio da se novinarstvom bavi nezavisno i da kritikuje, tokom karijere uvek prolazio „kao bos po trnju“.
„Od uvreda na ulici, preko poruka, poziva, pokušaja zastrašivanja, do ozbiljnih pretnji po život meni i mojoj porodici. Cela stvar kulminirala je kada mi je preko SMS-a zaprećeno da će mi deca biti oteta iz vrtića. Naravno, pošiljalac je anoniman i još uvek se traga za njim, posle toliko godina. Bacali su mi flaše sa crvenom tečnošču na balkon stana, pretili mi da će me polomiti, da će heklerom uleteti u prostorije televizije u kojoj sam radio… I niko uhvaćen, niko pritvoren. I sve to, za male pare. Zbog toga sam odlučio da sreću i bezbednost potražim mnogo dalje od Srbije. Ovde se ne bavim novinarstvom, jer nisam siguran da bih od tog posla mogao da izdržavam porodicu. U početku mi je nedostajao taj posao, ali vreme leči sve. Ne mogu reći da sam izlečen od novinarstva, ali sam bar zalečen“.
Decu ne smeju vaspitavati jutjuberi
Iako ga na društvenim mrežama prati mnogo ljudi, Aleksandar smatra da njegovi klipovi i slični sadržaji treba da služe isključivo za zabavu, nikako za informisanje ili vaspitavanje dece.
„Jutjuberi, influenseri, vlogeri, blogeri i ostali kreativci – vrlo diskutabilan trend. Skoro sam čuo da se svako od njih sa više od 3000 pratilaca smatra nezvaničnim medijem. Ima tu dobrih i korisnih ljudi, koji znaju i nešto pametno da kažu i prenesu, ali ima i diskutabilnih. Međutim, moj stav o tome je da svako ima pravo da priča, piše i objavljuje ono što želi. Kome se ne dopada, ne mora da prati. A na pitanje: ‘A šta ako deca to gledaju?’, ja odgovaram: ‘A šta će deca na internetu bez nadzora roditelja?’. Isti princip kao i za porno-sadržaj na televiziji. Nema tu neke specijalne filozofije, a uostalom – nije valjda da je društvo dotle došlo da im omladinu vaspitavaju vlogeri i blogeri, gde su im roditelji?“, kaže Aleksandar i dodaje da smatra da je medijska situacija u Srbiji gora nego ikada.
Voli da prati srpske medije, ali kaže da veruje samo televizijama N1 i Nova S, nekolicini portala i dnevniku Danas.
Rođak iz Amerike „radiće“ dokle god ne dosadi publici i njemu samom, kaže Stojković.
„U početku sam klipove objavljivao na dnevnom nivou, ali za to imam sve manje vremena. Sada objavljujem jedan video u dva do tri dana i trudiću se da održim takav kontinuitet. Pretrpan sam privatnim obavezama, ali ću za ’minut sreće’ uspevati valjda da pobegnem, sakrijem se i snimim koji klip“, priča naš sagovornik i pozdravlja svoje pratioce na specifičan način:
„Voli vas vaš rođak, a ako se još niste setili po kojoj liniji smo u srodstvu, znači da vam ne trebaju pare i da ne brinem!“.
