Kraj avgusta i prvi dani školske godine za sve školarce uglavnom surezervisani za užurbano iščitavanje lektira, za koje su na početku leta isplanirali da će ih pročitati još tokom juna. Često za vreme letnjeg raspust deca pre odlučuju za čitanje neke druge literature, jer je uvek zanimljivije ono što nije obavezno, ali je činjenica da najmlađi danas čitaju mnogo manje (makar kada su u pitanju oflajn izdanja), nego što je to bio slučaj kada su njihovi roditelji bili deca. O tome koliko je važno da najmlađi čitaju i da tu čitalačke navike razvijaju od najranijeg detinjstva, razgovarali smo sa Violetom Jović, književnicom iz Niša, koja piše i za decu i za odrasle.
Kako kaže, navika čitanja stiče se najpre u porodici i deca će se pre zainteresovati za knjige ako često vide roditelje sa knjigom u ruci. Kod deteta treba razviti odnos ljubavi i poštovanja prema knjizi i naučiti ga da to nije stvar, već vrelo znanja, a pored roditelja, učitelji i bibliotekari imaju veoma značajnu ulogu u izboru literature i načinu kako deci približiti knjigu.
“Ako se svi delovi u ovoj slagalici uredno slože, imamo radoznalog čitaoca koji će nastaviti sam da traga za novim knjigama, novim avanturama… Imamo pismenog i obrazovanog mladog čoveka koji će umeti da misli svojom glavom, da se lepo izražava, zna šta želi a šta ne i ima mogućnost izbora svojih sledećih koraka u životu”, smatra Jovićeva.
Deca su po prirodi radoznala bića koja žele da saznaju o sebi i svetu oko sebe, kaže ova književnica, a upravo je knjiga dobar način da se ta njihova znatiželja zadovolji.
“Stvar je u stvaranju navike čitanja i buđenja istraživačkog duha kod dece. Kad imate formiranog čitaoca i misleće biće, nijedan negativan sadržaj na internetu ga neće povući u svoje carstvo, znaće da se odupre izazovima koji mu ne koriste, a znaće i kako da traga za onim što ga interesuje i što mu omogućava divna saznanja i povezivanje sa neverovatnim ljudima i stvarima koje obogaćuju život. Navika čitanja i kritičkog mišljenja koje podrazumeva da znamo šta je dobro a šta ne, treba da prethodi prvom kontaktu sa bilo kojom od društvenih mreža. Sve pogodnosti koje nose savremene tehnologije nisu za zanemarivanje i one postoje da nam život olakšaju i omoguće dostupnijim mnoge stvari. Stvar je u tome da od njih iskoristimo ono što je dobro, a izbegnemo opasnosti, koje najpre treba da prepoznamo kao takve. Veoma je složen taj proces i zato je najneodgovorniji od svih postupaka roditelja pustiti dete da samo ide tom gustom šumom gde se iza svakog klika krije ili ‘eureka’ ili opasnost”.
Kako deci približiti knjigu?
Violeta Jović ne smatra da je danas teže dopreti do deteta, već da su se samo neke stvari promenile. Kako kaže, nekada su deca stalno jurcala, pa je roditeljima bilo teže da ih stignu fizički, ali su majke tada znale kako da okupe decu nečim zanimljivim, kako bi znele o čemu razmišljaju.
“Sada se vreme okrenulo, rekao bi neko, naopako: deca su nam tu, pred očima, sede inertna i gojazna, sa naočarima debelih stakala od ranog detinjstva i ‘jurcaju’ po internetu. Lako ih možemo uhvatiti fizički jer su izgubila osnovnu osobinu deteta da budu spretna i okretna, trče i igraju se, ali im pažnju ne možemo pohvatati, jer ne znamo ko je i na koji način drži, ne znamo s kim virtuelno komunicijiraju. Ali, deca za to nisu kriva. Mi imamo obavezu da pratimo sve ćudi vremena koje dolazi i da ne dozvolimo da nam vreme odnese pažnju dece, treba da budemo inovativni i kreativni kao roditelji i vaspitači i da sve vreme odrastanja budemo svedoci razvoja svog deteta u zdravu ličnost”.
Naša sagovornica smatra da i na društvenim mrežama ima korisnog sadržaja, samo što deci, da bi znali šta je dobro, treba iskusan vodič u sopstvenom znanju ili znanju roditelja, starije braće, vaspitača i učitelja. A takvo znanje je najbolje najpre sakupiti iz knjiga, na koje dete treba da se privikava od najranijeg detinjstva.
Preporuke za čitanje
Odabir adekvatne knjige za decu ne bi trebalo da bude težak, jer, kako kaže ova niška književnica, ne postoje dobre i loše knjige, a svaka pročitana knjiga je učitelj, smatra Petorovićeva.
“Ono što svakako treba pročitati, nakon Andersenovih, bajki braće Grim, Grozdane Olujić i Desanke Maksimović, prvo sa desetak godina, a onda bar jednom u tri godine jeste ‘Mali princ’ Antoana de Sent Egziperija. Uz tu knjigu shvatamo kako sami sazrevamo, po načinu njenog razumevanja merimo svoje razumevanje života. Zatim ‘Pipi duga čarapa’ Astrid Lindgren, ‘Doživljaji Toma Sojera’ Marka Tvena , ‘Guliverova putovanja’ Džonatana Svifta… “, preporučuje Violeta Jović i na ovaj spisak dodaje knjige “Hajdi”, “Pinokio”, “Vini Pu”, La Fontenove i Ezopove basne.
“Ako niste pročitali nešto od bisera poezije čika Jove Zmaja, Mike Antića, Desanke Maksimović, Dobrice Erića, Ljubivoja Ršumovića, Moša Odalovića, Branka Ćopića, Gustava Krkleca, Dragomira Đorđevića, Raše Popova, Slobodana Stanišića, Branka Stevanovića, Dejana Aleksića, Miloja Radovića, Vlaste Cenića…i bezbroj nepomenutih, veoma važnih i jedinstvenih pisaca poezije i proze za decu, ostali ste siromašni za ogromnu lepotu i uskraćeni za mnogo znanja”, upozorava Jovićeva.
Kako kaže, nakon dovoljnog predznanja, treba čitati romane Gradimira Stojkovića, Jasminke Petrović, Uroša Petrovića, Gordane Timotijević, Gordane Maletić, Vesne Aleksić i drugih autora.
“A kada postanete mudri mali čitalac, koji već zna odlično da misli, prionite na knjige Igora Kolarova, čuda od deteta i pisca (Fiona i druge misterije, Agi i Ema, SMS priče, Kuća hiljadu maski, Kako sam postao pingvin, Dvanaesto more i dr.). Uz njegove se kratke priče najbolje misle dugačke misli. E, tek nakon toga možete misliti o Hariju Poteru i drugima, manje ili više poznatima”, preporučuje naša sagovornica i dodaje da svači čitalac jedino sam može da formira svoj čitalački ukus i pronađe koje su to knjige koje mu se dopadaju, koje ga podstiču i koje voli. A to se može saznati jedino čitanjem, koje može i da zabavi i da povede u neke sasvim nove, neotkrivene svetove koji dete dalje vode u traganje ka samom sebi.
