Ja volim da kažem, kao rimski senator Marko Porcije Katon koji je svaki svoj govor počinjao sa porukom – Kartaginu treba srušiti, da izborni sistem treba promeniti, ako hoćemo da imamo d od demokratije.
Tek zaokruživanje demokratskog političkog i izbornog zakonodavstva, uključivši mehanizme nezavisne kontrole i evaluacije izbora, Srbiji garantuju održiv prag bar minimalne izborne demokratije.
Jasne izborne procedure i postupak koji omogućuju (1) pristup vlasti pod izjednačenim uslovima svim kandidatima, (2) mogućnost da se građanstvo u kampanjama upozna sa ponuđenim izbornim akterima i platformama i da zna (3) ko i pod kojim uslovima daje novac onima koji se bore za njihov glas i poverenje, kao i (4) trajna profesionalna i na političke pritiske otporna izborna administracija, su samo neke od pretpostavki demokratskog konstituisanja vlasti.
Pored već, na pritiske međunarodnih institucija, učinjenog ukidanja „blanko-ostavki“ i predaje kontrole i monitoringa finansiranja stranaka i kampanja u ruke nezavisnog regulatornog tela – Agencije za borbu protiv korupcije, ključni značaj na „mapi puta“ ka konsolidovanoj (izbornoj) demokratiji ima formiranje profesionalne i nezavisne državne izborne komisije, rezistentne na pritiske političkih aktera, koja autoritativno i autonomno kontroliše izborni proces.
Od presudnog značaja je, međutim, radikalna promena modela izbora poslanika. Njega treba menjati tako da se na optimalan način kombinuju prednosti i izbegnu ključni nedostaci i većinskog i proporcionalnog sistema.
Moraju se, pre svega, menjati dve stvari:
Prva je ulaz u Parlament: treba smanjiti uticaj političkih oligarhija na to ko će se uopšte naći u ponudi za poslanika ili poslanicu, jer na to u ovom sistemu kakav je sada, građani nikako ne utiču. Sa druge strane treba zatvoriti izlaz – to znači smanjiti raspodelu političkog plena i silni juriš partijskih komesarki i komesara na pozicije u državnim institucijama i ukupnom javnom sektoru. To je po evidenciji Agencije za borbu protiv korupcije, negde oko tridesetak hiljada pozicija na koje se direktno raspoređuje iz političkih struktura – od lokalnog do nacionalnog nivoa vlasti.
Oni onda u sistemu partokratske države i razvijenih klijentelskih mreža dalje, logiku partijskog zapošljavanja i lojalnosti šire na krug svojih saradnika i gotovo sve zaposlene.
Dve stvari su dominirale dosadanašnjom diskusijom, i to sa pravom – jedna je veća teritorijalna ravnomernost, jer vi već više od deceniju imate, koliko ja to analiziram, više od polovine opština, od mandata do mandata koje nemaju poslanika ili poslanicu, uz istovremenu prezastupljenost velikih centara.
Sa druge strane, problem je što sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom, građani izabrane poslanike uopšte ne doživljavaju kao svoje. Naše regionalno istraživanje procesa kandidovanja na izborima je takođe pokazalo da ni kandidati/kandidatkinje za poslanike uopšte ne osećaju da zavise od naklonosti birača, već zavise od volje i podrške partijskih struktura. One ih stimulišu da se jave kao kandidati, podržavaju ih i, kroz prolazna mesta na listama, raspoređuju u poslaničke klupe.
Tako, imate situaciju u kojoj možete da budete potpuni anonimus, ili tek mediokritet, i da niko ne zna ništa proverljivo iz vaše biografije ili o vašim dotadašnjim postignućima, a da se opet, voljom lidera, nađete u parlamentima.
Postojeći sistem po mom mišljenju treba promeniti kombinacijom proporcionalnog sistema unutar koga se većinski bira pojedinačno poslanik na nekom izbornom mestu.
Personalizovani proporcionalni sistem, odnosno, rešenja koja omogućuju da se uz očuvanu proporcionalnost na nivou ukupnih izbornih okruga, građanstvu omogući da se na konkretnom izbornom mestu bira (većinski) kandidat sa imenom i prezimenom, jeste suština predloga za izmenu dosadašnjeg modela posrednog proporcionalnog izbora sa liste pod kontrolom stranačkih oligarhija.
Dobar primer i rešenje je da se, po mome sudu, pažljivo studira slovenački izborni sistem. Oni imaju osam izbornih jedinica gde se bira po 11 poslanika. To bi za Srbiju bilo negde između 10 i 30 izbornih jedinica, gde se ukupno bira nekih 160 ili 180 poslanika, u skladu sa pravilom da broj poslanika u nacionalnom parlamentu predstavlja kubni koren od ukupnog broja birača.
Unutar svake te izborne jedinice postoji onoliki broj malih izbornih jedinica u kojima se bira po jedan poslanik/odbornik. Tako bi, recimo, kod nas i manja mesta koja imaju do 30.000 birača imala svog poslanika/poslanicu…
Na taj način bismo i mi građani i građanke Srbije realno bili u poziciji da odlučujemo i biramo. Tako istovremeno dobijate, i kroz udružene manje opštine, i ravnomernu regionalnu strukturu parlamenta i zastupljenost većine opština u njemu.
Na kraju, i najvažnije da onaj ko se kandiduje mora da zadovolji interese ne samo partijske oligarhije, nego da bude zanimljiv i odgovoran i da konačno i bude izabran od strane građana.
