Najavljena tribina Bogoljuba Karića na niškom Pravnom fakultetu izazvala je veliku pažnju građana Niša. Mišljenja su podeljena, a organizatori, studentska organizacija Prava studentska priča, na nevešt način je pokušala da se pravda. Čini mi se da se i u ovom slučaju, kada studentska organizacija sa Pravnog fakulteta dovodi čoveka za kojim je raspisana crvena Interpolova poternica i koji je izbegavao pravdu 11 godina poručiujući sa velike i bezbedne udaljenosti da nije kriv, ne obraća pažnja na uzrok, već samo na posledice.
Da, i sam sam naveo da se Karić vratio u Srbiju nakon nešto više od decenije skrivanja u zemljama koje nisu mogle da ga isporuče, ali ovo je samo polazište. Valja napomenuti da su gosti tribina ove organizacije bili i Božidar Spasić, bivši obaveštajac iz vremena Slobodana Miloševića, kao i Vanja Bulić, novinar koji je poznat po radu u kontroverznoj Dugi i emisijama u kojima je dovodio razne profile ljudi – od (bivših) kriminalaca do pevačica koje su avanzovale od Ibarske magistrale do udarnih termina na najgledanijim televizijama.
Do kakvog se zaključka dolazi?
Tribine ove organizacije samo su u pojedinim primerima, i to veoma labavao, u vezi sa onim što se uči na fakultetu. Naravno, oni imaju sva prava da dovode one govornike koje žele, ali da li je to stvarno potrebno studentima? Da li našoj zemlji manjka zanimljivih pravnika, sudija, advokata koji bi mogli da svojim mladim kolegama kažu nešto više o stvarima koje se (ne) uče na fakultetu?
Glavno pitanje koje se postavlja je: Da li ljudi koji pripadaju estradi i populizmu mogu da budu zanimljivi govornici studentima od kojih se očekuje da imaju svoj stav, da kritički gledaju na svet?
Čini mi se, nažalost, da se i sami studenti okreću tom estradnom i populističkom stavu. Čim se i razmišlja o nečemu što bi se prezentovalo ostalim studentima, a što nam serviraju mejnstrim mediji – to je plivanje u estradi. Da, svi ti ljudi koji su zanimljivi širokim narodnim masama – non-stop su na televiziji i iznose svoje stavove u raznim emisijama – od (pseudo)političkog do zabavnog karaktera. To samo dovodi do toga da je u pitanju estradizacija studnata i njihovih organizacija – da se čuje za njih po bilo kojoj ceni. Zbog čega bi drugog dovodili one ljude koji još malo, pa izlaze iz frižidera?
U ovom slučaju nije samo organizacija koja dovodi ovakve govornike kriva. Velika je greška i onih studenta koji su se podigli tek nakon najave ove tribine. Tako, sa jedne strane imamo estradizaciju studenata i fakulteta, a sa druge strane konstantnu inerciju drugog dela studenata koji se samo jave kada dođe do ovakvih događaja, kada treba da se bune za još jedan rok, za tih famoznih 48 bodova za budžet.
Obe grupe studenata zaboravljaju jednu bitnu činjenicu:
Studenti su ti koji treba da menjaju društvo, a ne da društvo menja njih.
