Dodajte Media Reform u omiljeni Google izvor
„Prva kompjuterska priprema za štampu u Jugoslaviji urađena je u Gradini za knjigu Ralfa Darendorfa ’Homo sociologikus’. To je za ove uslove bila skormna mašina, ali 1989. je bilo čudo sa hard diskom od 20mb, a program za obradu teksta Styl mogao je da uradi više nego sada Word. Preko jednog Slovenca smo obezbedili ćirilčni font za Atari i napravili dil sa kompanijom da budemo kuća koja testira te fontove i zahvaljući tome počeli smo sa pripremom časopisa na ćirilici“, otkriva nekadašnji urednik izdavačke delatnosti Gradine profesor dr Đokica Jovanović.
Ukoliko bismo posmatrali Niš kroz one najznačajnije i najprepoznatljivije stvari, rame uz rame sa Elektronskom industrijom, Radničkim i merakom stajao bi časopis Gradina. Ovaj niški književni „brend“ pojavio se početkom dvadesetog veka i trajao je nekoliko brojeva da bi ga početkom sedamdesetih godina obnovili. Najzaslužniji za obnovu časopisa bio je Veselin Ilić, koji je ubrzo uspostavio i izdavačku delatnost. Osim zasluga u obnovi časopisa i početku izdavaštva ove kuće, Veselin Ilić poznat je i po naporu da niški nedeljnik Narodne novine pretvori u jedini dnevni list južno od Beograda, a presudno je uticao i na formiranje Univerziteta u Nišu i fakulteta.
Početak velikog izdavaštva u Nišu
Iako mala izdavačka kuća, kako navodi profesor Jovanović, Gradina je imala odličan status u krugovima jugoslovenskih izdavača. On ističe da je za to zaslužan i nekadašnji urednik izdavačke delatnosti i direktor Gradine Dobrivoje Jeftić „koji je imao profilisanu politiku što se tiče književnosti“, a upravo zbog toga Gradina je finansijski dosta dobro prolazila i od svojih sredstava otvorili su i opremili četiri velike knjižare u Nišu i salon knjiga u podrumu zgrade u Pobedinoj 38 gde su bile smeštene uprava izdavačke kuće i redakcija časopisa.
Osim Gradine, u Nišu je radilo i izdavačko-grafičko preduzeće Prosveta. U godinama nakon Drugog svetskog rata, osnovano je preduzeće za grafičku delatnost koje je bila poznata i po tome da je sarađivalo sa velikim industrijama u Nišu, u okviru koje je štampan nedeljnik, a kasnije i dnevni list Narodne novine. Uvidevši potencijal u sopstvenom izdavaštvu, direktor Boža Marković Prosveti dodaje novu delatnost, a Dobrivoje Jeftić prelazi kao urednik izdavaštva iz Gradine u Prosvetu.
Krajem osamdesetih godina sadašnji docent Fakulteta umetnosti u Nišu dr Predrag Cvetičanin u saradnji sa niškim Studentskim kulturnim centrom objavljuje prvu knjigu prevoda tekstova britanske grupe Joy Division. Profesor Cvetičanin navodi da je izdavaštvo pri studentskim kulturnim centrima bilo razvijenije nego danas. Podstreknuti uspehom knjige koja se na dnevnom nivou u zagrebačkoj knjižari Mladost prodavala u čak 120 primeraka, u ponovnoj saradnji sa SKCom, Cvetičanin izdaje knjigu Endija Vorhola koja se za par meseci prodala u tiražu od 6000 primeraka.
Ohrabren interesovanjem za knjige koje pripadaju popularnoj kulturi, Predrag Cvetičanin osniva privatnu izdavačku kuću DOM, a ubrzo i knjižaru u Ulici Orlovića Pavla.
„To je bila knjižara, prodavnica ploča, video klub sa filmovima Tarkovskog, Bergmana, Čarlija Čaplina, mala galerija u zadnjem delu i deo gde se moglo popiti kafa ili čaj – zato se zvala DOM“, navodi Cvetičanin i dodaje da je u to vreme popularna kultura bila skrajnuta i da je najmanje izdanja bilo iz te oblasti.
Međutim, problem sa ovom izdavačkom kućom nastaje početkom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Veliki deo knjiga i ploča ostao je nenaplaćen u Sloveniji i Hrvatskoj, a to, tada ratno područje, činilo je čak tri četvrtine tržišta DOM-a.
„Na suženom tržištu u ratnom vremenu više nije bilo moguće da se funkcioniše, ali čovek sa kojim sam u ortaštvu bio nastavio je da drži knjižaru i verujem da je bilo naporno. Meni je bilo jasno da nema nikakve svrhe nastaviti“, kaže Cvetičanin.
Suočeni sa ratovima i tranzicijom…
Devedesete su dosta uticale na pad izdavaštva u Nišu, kao i početak privatizacija nakon dvehiljadite, pa je izdavačka kuća Gradina ugašena 2012. godine. Par godina kasnije zagrebački Astrografik kupio je Prosvetu nakon stečajnog postpuka.
Foto: MRCN/ T.Đ
„Neko će reći da je Niš žrtva tranzicije, što jeste istina, ali neke izdavačke kuće, kao Gradac iz Čačka koja decenijama opstaje, zavise od dva faktora: da se pojave pojedinci koji su vispreni i znaju šta je knjiga, koji znaju da naprave plan i poznaju domaću i svetsku produkciju; i sa druge strane radi se o politici grada koja mora da ima sluha za izdravačku delatnost“, navodi profesor Jovanović.
On dodaje da je uvek upoređivao Niš i Rijeku koji su slične veličine. Rijeka i danas ima šest značajnih izdavačkih kuća, a Niš više ni jednu. Krivca za takvo stanje, profesor vidi u primitivizaciji vlasti tokom trideset godina tranzicije i dodaje da „vlast u gradu nije imala smisla za to, pa se i gradska kultura od toga okrenula“.
Izdavaštvo i tržišna logika
Predrag Cvetičanin podseća da je izdavaštvo nekada imalo drugačiju funckiju – „prvenstveno obrazovnu i vaspitnu delatnost, te su izdavači bili društveno dotirani od strane države i uspeh na tržištu nije bilo jedino merilo“. Sada, izdavači su suočeni sa tržištem, pa je i izdavaštvo postalo samo još jedna privredna grana.
„Tržišna logika je sada primarna i pitanje je da li bilo kakva druga postoji u ovom vremenu. S druge strane, imate nerazvijeno tržište jer tržišna logika nije loša sama po sebi ako vi imate slojeve društva koje imaju dovoljno novca da priušte knjige. Sada je problem što imate tržišnu logiku bez tržišta“, dodaje.
Pesnik i osnivač izdavačke kuće „Peti talas“ Željko Mitić problem vidi u nepostojanju kulturne politike u državi. To je uslovilo podelu literature na tržišnu i projektnu u surovom svetu današnjeg neoliberalnog kapializma. On kaže da „nedostatak stabilne kulturne politike dovodi do minimalnih ili nikakvih izdvajanja iz budžeta za kulturne sadržaje, programe i izdavaštvo bez kojih ‘ozbiljna’ književnost ne može opstati“ i podseća da je ona po definiciji nekomercijalna.
„Ukoliko književnost posmatramo u okviru tržišnih kategorija, u 21. veku ona može opstati jedino kao samoodrživa, što nas dovodi u realnost bestseler kulture današnjeg trenutka. Knjižarski izlozi su zatrpani ovakvim proizvodima koje u većoj meri čak i ne možemo svrstati u književnost, već baš to – literaturu, ili zabavno štivo za široke narodne mase“, navodi Mitić i dodaje da „tek poneki naslov iz domena ‘prave’ književnosti učestvuje u tržišnoj utakmici ili kroz entuzijastičke napore pojedinaca ili preko projekata kojim se konkuriše kod domaćih ili stranih donora“.
Književni kritičar Aleksandar Kostadinović podseća da, ipak, tržište nije „novotarija“, te „da su ’bestseler pisci’ oduvek bili zanimljiviji kako izdavačima tako i i čitaocima, što je i normalno“ i navodi Milovana Vidakovića, Janka Veselinovića i Stevana Jakovljevića koju su danas gotovo zaboravljeni, dok su u „svoje vreme“ bili čitani.
“U tom smislu, nije ključno pitanje šta će se čitati danas, nego šta ćemo iz savremene produkcije prepoznati kao trajnu i nezaobilaznu vrednost, a to nas ponovo vraća problemu književne kritike ‒ jer upravo su ‘recenzenti’ imali ključnu ulogu u postavljanju stvari na svoje mesto”.
Jedan deo pisaca u ovom trenutku zagovara tržišno izdavaštvo i književnost, čineći to iz ekonomski isplative pozicije, a Mitić kaže da su „velike izdavačke kuće vodeći se motom ‘šta se ne prodaje nikome nije ni potrebno’ otvorile vrata mnogim estradnim piscima, autorima žanrovske literature kojih imamo nekoliko u najbližem okruženju, i svima onima koji podilazeći ukusu najšire čitalačke publike idu nizvodno glavnim tokovima“.
„Neki od njih, nesvesni svoje prave uloge u istoriji književnosti, poneseni trenutnom slavom, govore o sebi kao o velikim književnicima i piscima dobrih knjiga pravdajući takve tvrdnje tiražima i dobrom prodajom. Tamo gde su kriterijumi za objavljivanje strogo komercijalne prirode, priča o kvalitetu je uglavnom prazna priča“, navodi.
Kostadinović ističe da postojanje lokalne izdavačke kuće ima „neprocenjivu ulogu u afirmaciji tzv. ‘zavičajne’ literature“.
„Nenadoknadiv je gubitak i ogroman brisani prostor nastao gašenjem niške Prosvete: ovaj izdavač je postojano radio na publikovanju savremenih lokalnih autora, ali i na štampanju kapitalnih izdanja iz književne prošlosti“, kaže i podseća na antologije niške književnosti i da ediciju „Književnost juga Srbije“, kao i na rad na ediciji „Niški roman“ kao retrospektivu niške romaneskne pridukcije.
Predrag Cvetičanin ne vidi mogućnost da se u dogledno vreme u Nišu ponovo pojave velike izdavačke kuće poput Gradine i Prosvete.
„Vremena se menjaju i sumnjam da će u Nišu biti velikog izdavača – neoliberalne poltike su uskratile novac za stvari kao što su zdravstvo, socijalna pomoć, obrazovanje, pa naravno da je za kulturu šta ostane. To gura kulturu na tržište i ima ozbiljne nedostatke“, kaže i dodaje da potencijal za neafirmisane književnike vidi u društvenim mrežama na kojima desetine hiljada ljudi mogu da pročitaju, ali i u nezavisnim izdavačima koji plasiraju elektronske forme.
„Tehnologija je promenila svet, samo ljudi treba da uđu u to drugačije. Da zarađujete od knjiga treba mnogo napora, pa generalno mislim da sve što spada u oblast kulture i nauke treba da bude besplatno. Put za one nepoznate koji žele da dođu do velikih izdavačkih kuća – sve vrste elektronskih platformi“, napominje Cvetičanin.
Željko Mitić, ipak, ne vidi razliku između „digitalnog“ i „analognog“ sveta u pogledu tržišta.
„Osnovne zakonitosti su iste i ne mislim da će se bilo šta suštinski promeniti“, navodi on i dodaje da „pozitivno u ovakvim okolnostima je što one takve kakve su pokreću na aktivizam onih koji su spremni i rešeni da menjaju stvari“, te podseća na napore kroz nastupe Trupe književne boemije, Poezina i Petog talasa koji na sve načine pokušavaju da popularizuju poeziju u vremenu kada je ona tržišno neisplativa i opisuje to kao novi pank i nepristajanje na nametnutu književnu stavrnost.
Profesor Đokica Jovanović navodi da je potrebno imati dobar izdavački plan i da se poznaje književna produkcija kako kod nas, tako i u svetu.
„Sve od guščijeg pera, pa do računara su samo tehnička pomagala. Tamo gde nema smišljene izdavačke delatnosti – ta pomagala ne znače ništa“, zaključuje on.
