“Sa početkom ratova devedesetih izgubila se i svest da je kultura bitna. Mnoge redakcije počele su da se bave odbranom nacionalnih interesa, propovedanjem važnosti ćirilice – dakle, nekim izmišljenim i, mogu reći, kretenskim teorijama”, navodi novinar i književni i filmski kritičar Milan Vlajčić.
Pre trideset godina, navodi Vlajčić, bili smo ozbiljno društvo, koje je imalo razvijenu kulturu. Danas mu se čini da vlast, a i jedan deo društva, misli da je kulutra ono nepotrebno, nešto o čemu ne treba voditi računa.
“U horizontu ovoga beznađa i koruptivne vlasti, kultura jeste incident. Međutim, kultura je ključni temelj svakog ozbiljnog društva. Mi smo bili ozbiljno društvo pre tridesetak godina i potrebno je samo da pronađemo te temelje i nađemo načina da se iščupamo iz ovog rušenja kulturnih i demokratskih standarda”, kaže.
Teška materijalna situacija u dnevnim listovima uslovila je, tvrdi on, i tabloidizaciju nekih ozbiljnih medija. Time je umetnička kritika izbačena iz mnogih novina. To je, navodi, loša strana digitalnog doba – kada se dnevni listovi takmiče sa internet portalima:
“Dnevni listovi se ne brane nivoom pisanja, nivoom valjanosti informacija, već se sve više bave tabloidnim izmišljotinama, udvaranju vlasti i podilaženjem najnižem ukusu. Kada svi rade isto – to je mrtva trka i zbog toga su tiraži pali. Ovo sada više nije ni deseti deo tiraža koji su nekada veliki dnevni listovi imali”.
Kao i samo novinarstvo, i umetnička kritika mora da se temelji na nekim etičkim kodeksima. Naš sagovornik navodi da, kada je reč o kulturi, svaka informacija mora da bude kritički promišljena – inače ćemo doći do gore situacije nego danas kada neka dela ocenjujemo kao vrhunska, a nisu.
“Izgubila se svest da neko odgovara za informaciju koju je objavio. Sa druge strane, imamo nekoliko filmskih radnika koji se najavljuju kao proslavljeni reditelji, a u poslednjih tridesetak godina naš film je u Evropi na dnu i nigde nas nema na velikim festivalima. Mi ipak negujemo kult male kulture i velike nekritične megalomanije, pa velikani šetaju našom scenom iako ih niko ne primećuje ni u svetu ni kod nas”.
NIN, Politika i Borba imali su velike redakcije koje se bave kulturom, a među njima proslavljene kritičare, kao što su Petar Džadžić, Jovan Hristić ili Muharem Pervić. Danas, navodi Vlajčić, NIN nema stalnu književnu kritiku, ali dodeljuju nagradu kritike.
Čitava situacija u društvu, objašnjava, uticala je i na produkciju, pa zato što nema ozbiljne kritike – neke knjige dobiju veliki publicitet, a druge koje to zaslužuju – ne.
Stanje je slično i u filmskoj kritici. Nekada su, priseća se, veliki listovi imali odabrane kritičare, a sada se kvalitetna filmska kritika može naći na internetu.
“Problem sa internetom je kao kada bacite ribu u okean – izgubi se u prostranstvu ajkula, a još je veći problem kako naći dobru kritiku na internetu. Ti mladi autori vrlo često pišu inteligentno, ali to nema nekog uticaja, nažalost”, kaže Vlajčić.
Ipak, Milan Vlajčić ne odbacuje mogućnost postojanja lakog štiva, kič i tabloidne kulture. To je uvek postojalo, i postojaće. Pitanje je samo u kom stepenu:
“Jedno treba da ide šumom, drugo drumom – kod nas su forsirani kič i estrada jer treba stvoriti kritičnu masu budala i idiota koji će glasati i neće razmišljati. Da smo kulturniji narod – ovaj stepen tabloidizacije ne bi se dogodio”, podvlači Vlajčić.
Osim kritike i kulture, navodi naš sagovornik, kao društvo smo žrtvovali i novinarstvo. Zaustavljanje propadanja i izgradanja kulturnih standarda iz početka jedini su pravci koje Vlajčić vidi kao izlaz iz ovakve situacije.
“Kada se nešto sruši – mora da se gradi ciglu po ciglu. Možda ne deluje utešno, ali tako treba”, zaključuje Vlajčić.
