Dodajte Media Reform u omiljeni Google izvor
Postoji ona situacija kada neka reč, obična reč na koju niko nikada nije obratio posebnu pažnju dobije drugačiji kontekst, drugačije značenje. Od petka, u Srbiji to je – nadstrešnica. U ovu, naizgled jednostavnu i nezapaženu reč, stali su bol, strah i bes. Odjednom je postala sinonim za nemoć koju je, ili bi makar trebalo da jeste, osetio svaki građanin ove zemlje.
Ljudi širom sveta ginu – u zemljotresima, poplavama, saobraćajnim nesrećama, požarima, cunamijima… Takve vesti, nažalost, neretko čujemo na televiziji ili pročitamo na internetu, a kada se dogode “negde tamo” uglavnom prokomentarišemo: “Greota”, “Užas”, “Strašno” i život se nastavlja dalje, jer, mi (Srbija) smo dobro.
U Srbiji, srećom, prizori katarstrofalnih nesreća nisu česti, ali u poslednjih nekoliko godina dešava nam se jedna druga realnost – ljudi gube živote, a da za to nije odgovorna nikakva prirodna katastrofa. Nismo se osvestili od prošlogodišnjih događaja u Beogradu i Mladenovcu, i verovatno nikada u potpunosti ni nećemo, a još jedna tragedija nas je zadesila. Tu u komšiluku. Na javnom mestu. Usred bela dana. Pala je nadstrešnica i ubila 14-oro ljudi, a troje se bore za život. Moglo je da se desi bilo gde. Mogao je na tom mestu da bude bilo ko.
Nedelja uveče. Dva dana nakon tragedije u Novom Sadu. Prelazim ulicu i idem pravo ka delu trotoara iznad koga je jedna dugačka nadstrešnica koja pokriva nekih 50-ak metara te strane ulice. Od neke sasvim druge misli odjednom gledam samo na sekund ka toj nadstrešnici ispod koje treba da prođem i kreće rečenica: “Kad je pala ona na Železničkoj stanici, na tako važnom javnom mestu, ko kaže da ne može i ova ispod koje čitavog dana prolazi mnogo ljudi. Da li je iko ikada proverio ovu?”. Odjednom, reč nadstrešnica jednaka je reči “opasnost”. Da li bi onda baš poput zemljotresa, požara i poplava trebalo da se plašimo jedne nove nepogode, koja je čovečijih ruku delo, a to je pad nadstrešnice?
I baš kao sa lekarima, kada legnete na opercioni sto vi ste, na neki način, u njegovim rukama. I šta je tu je, ali ste svesni da ste se prepustili nekome. Kada vam grade zgradu, autobusku ili železničku stanicu, školu, bolnicu, računate – znaju šta rade i valjda neko to kontroliše? Neće valjda tek tako da se nešto otkači i padne. Znaju ljudi svoj posao. Nije nadstrešnica na zgradi samolepljivi držač za krpe i peškire, pa da tek tako može da padne?
Ali je pala. I tu je ostala samo prašina, a ono što se na prvi pogled ne vidi je da su na tom mestu stali nečiji životi.
I kako sada? I ko će da nas sada uveri da ne treba da brinemo? Kako da verujemo da smo kada uđemo u sopstvene stanove, kada se vozimo liftom, kada čekamo autobus, kada stojimo na semaforu – bezbedni? Mi to zapravo nikada nismo sa sigurnošću ni bili, ali da li sada treba da držimo oči otvorenima više nego ikada? I da li nam to što ćemo više da opažamo išta pomoći ako neka nadstrešnica odjednom padne? Verovatno ne.
Da li je sve, kako kažu, već odavno palo pa sada samo gledamo posledice? Hoće li nastaviti da pada? Da li bi trebalo da više nego ikada živimo u strahu za sebe i svoje ljude? I na kraju, zašto ni ovog puta ne verujemo da će se nešto učiniti kako bismo bili bezbedniji bilo gde, kao i da će neko odgovarati za ono što je, nažalost, već učinjeno? A učinjeno je i previše.
