Brojni hitovi i 12 albuma koji su obeležili skoro pola veka jugoslovenske i srpske muzičke scene, šljašteći sakoi i crni polucilindrični šeširi, i na kraju 46 godina rok magije ̶ sve to čini najdugovečniji muzički sastav na našim prostorima ̶ YU grupu. Žika Jelić u retrospektivi…
- Otpratili ste generaciju gramofona, ploče, kasete i diska, cele jedne države! Šta se promenilo od 70-ih do danas na muzičkoj sceni?
Kada je YU grupa u pitanju, ništa se značajno nije promenilo. Početak našeg muzičkog delovanja traje i dan-danas. Promene postoje, ali u tome što neki mediji manje prate naš rad. Ako posmatramo ona prošla vremena, danas se manje pažnje obraća na rokenrol, ko zna iz kojih razloga, ali je definitivno tako. Međutim, svi oni koji pričaju da je rokenrolu odzvonilo, čine veliku prevaru! Rok postoji, žilavo se drži, a to pokazuju grupe koje i dalje postoje, počevši od nas koji smo tu 46 godina, preko Kerbera, Galije, Riblje čorbe i mnogih drugih. Mladi nastavljaju tu tradiciju i, koliko ja vidim, sve bolji dani nailaze za rokenrol.
- 1973. održali ste koncert u niškom Domu mladih, sadašnjem Oficirskom domu. Publika tada i sada?
Publika je tada nekako bila posvećena celoj rok kulturi, ne samo muzici, i pozdravljala sve što rok nudi. Danas je malo drugačije, ali me raduje što je među našom publikom preko 80 procenata mladih. Oni znaju sve o nama, znaju ceo naš repertoar, što pokazuje da je rok živ i te kako. Dakle, publika je samo generacijski promenjena, ali po interesovanju i uživanju u našoj muzici nema nikakve razlike.
- U Nišu su u Rok muzeju izloženi vaši šljašteći sakoi, u kojima ste nastupali na početku karijere. Danas nosite polucilindrične šešire, da li to pokušavate da vratite specifični stajling?
Ja sam vrlo rano shvatio da oblačenje ide uz određene prilike. Ako posmatramo uniforme u školama, eleganciju pozorišta, kostime u cirkusima, i rok muzika zahteva posebnu vrstu garderobe. Sakoi su predstavljali period glamura rokenrola. Njih je prvi promovisao čuveni Gari Gliter, a onda grupe Slejd, Svit, Santana… Njima je stvari za nastupe šio čovek sa naših prostora – Ivan Mladenov Vanča. On je tvorac i naših sakoa, sašio ih je specijalno za nastup u londonskom klubu „Marquee“. Ta garderoba spada u sam vrh scenske rok garderobe. Mi i danas vodimo računa o stajlingu, ne baš tako šljašteće kao nekada, ali opet interesantno i drugačije.
- Taj nastup 1973. u prestižnom londonskom klubu umalo vam nije doneo karijeru u Engleskoj. Da li ste se ikada pokajali što niste prihvatili takvu ponudu?
Ne kajemo se. Iz diskografske kuće CBS bili su iznenađeni kvalitetom onoga što mi radimo, tražili su da ostanemo u Engleskoj, a mi smo već bili prilično popularni u tadašnjoj Jugoslaviji. Engleska jeste bila primamljiv izazov, ali smo se pribrali i vratili. Tada je već bio rasprodat koncert u Hali sportova na Novom Beogradu, pa smo shvatili da nema svrhe kretati od nule i graditi neku evropsku karijeru kad nam je i ovde bilo dobro.
- Prva verzija imena za grupu bila je Idejni posed, odakle YU grupa?
Ime Idejni posed dao je naš klavijaturista iz prve postave YU grupe, Mive Okrugić. On je uvek imao neke uvrnute nazive, pa je tada smislio radnu verziju, koja je trajala do prvog zvaničnog nastupa, 29. novembra 1970. godine u zemunskom klubu „Sinagoga“. Tada se pojavio čovek koji se zove Miroslav Stanivuk i, isprovociran Danom Republike Jugoslavije, grupi dao ime koje je, vidite, nadživelo i državu.
Mada je bilo raznoraznih predloga, nikada nismo želeli da menjamo naziv. Bez obzira na omraženost naših suseda na to YU, i dalje ne znam iz kojih razloga, čini se kao da nekako ne vole taj period koji ima veze sa Jugoslavijom, ne menjamo ime!
- Prvi samostalni koncert organizovan je u saradnji sa emisijom Veče uz radio, koliko Srbiji danas fale takve emisije?
Nikola Karaklajić, koji je tada pripremao program emisije, prepoznao je potrebu da, ne samo rokenrol nego i sva ostala kulturna dešavanja, pomogne i da ih afirmiše. Danas možda jedino beogradska 202. gaji taj dobar odnos prema rokenrolu uz izbor hita dana, meseca, godine. Sve ostale radio-stanice kao da su se urotile i nekako prećutno dogovorile da se na njihovim programima emituje samo i isključivo ono što je staro. Tako na radiju može da se čuje samo „Mornar“ YU grupe, a novijih pesama nigde nema! Dostignuća mlađih bendova retko gde se mogu čuti, i to mi najviše smeta.
- Posle decenije – ponovo nov album, slučajno ili ne?
To se tako slučajno desilo, brzo nam vreme prolazi. Nadam se da na sledeći nećemo čekati toliko dugo. Mada, pitamo se, a nemamo pravi odgovor ̶ pošto je cd kao nosač zvuka prevaziđen, koji je to naredni nosač zvuka i kako promovisati nov materijal? Da li samo preko interneta ili će tehnologija smisliti neki novi način? Moraćemo da vidimo šta će nam Zapad poslati.
