Odgovor na tekst „Književni jezik – južnjačka muka!“ Ivane Ilić-Stojadinović objavljenog 8. septembra 2016. godine.
Nakon teksta Stereotipi o „južnjacima“ i njihovom govoru koji je dobio pohvale i u komentarima na Fejsbuk objavama, ali i uživo, očekivao sam da se javi neko tekstom koji će na konstruktivan način predložiti šta treba da se učini kako bi se promovisali svi ti naši dijalekti. Nažalost, to je izostalo. Svi su hvalili odgovore lingvista Tanje Petrović i Bobana Arsenijevića, svi su hvalili cilj intervijua, ali niko nije seo za tastaturu i otkucao svoje viđenje, svoje predloge. Izgleda da je to „palo na moja pleća“.
U ovom tekstu želim da se pozabavim analizom teksta koji je bio objavljen nekoliko dana nakon objavljivanja intervijua. Reč je o tekstu Književni jezik – južnjačka muka! Ivane Ilić-Stojadinović. Reakcija je možda trebala da bude brža, ali verujem da nikad nije kasno.
Pre svega, sporan je naslov. Književni jezik, sa čime će biti saglasni mnogi lingvisti, je govor književnog dela. Ono što se popularno misli pod terminom književni jezik u stvari je standarni jezik. Standardni jezik je normiran jezik po ugledu na neki od dijalekata jezika koji se standardizuje. U slučaju srpskog jezika*, standardizovan je jezik po ugledu na šumadijsko-vojvođanski i istočnohercegovački dijalekte. Znači: književni jezik može biti jezik iz Koštane Bore Stankovića, Petrijinog venca Dragoslava Mihailovića, Zone Zamfirove Stevana Sremca, ali standarni jezik je onaj koji se nalazi u gramatikama koje se koriste u osnovnim i srednjim školama. Standard postoji kako bi se govornici dva udaljena i negranična dijalekta sporazumeli bez problema.
Ivana Ilić-Stojadinović u svom tekstu kaže „Kad ga pitaju odakle je, skoro svaki Nišlija će reći: ’Iz Niš!’“. Voleo bih da naiđem na nekog Nišliju koga ne nervira ovako nešto ili koji stvarno ovako kaže nekome ko nije iz Niša. Nišlije imaju i dovitljiv, ali bezobrazan odgovor kada im neko kaže da je iz Niš.
„Greške u naglasku lakše praštamo, jer su isključivo pitanje sluha, iako nam baš one ’paraju uši’“ napisala je Ilić-Stojadinović pri kraju prvog paragrafa. Ovde je stvarno greška, ali ne u naglasku – već autorke. Naime, greške u lingvistici ne postoje. U lingvistici postoji samo gramatično-negramatično i logično-nelogično. Dijalekti, iako nemaju to napismeno, imaju svoja pravila, pa samim tim i mesto i vrsta akcenta, pa čak i taj odsečan akcenat koji krasi naš govor se koristi po pravilima. Iz svega toga zaključuje se da ne postoje nikave greške, već nestandarne odlike.
Niš je raskrsnica puteva, pa Nišlije imaju različito poreklo. Na sve to treba dodati uticaj medija koji promovišu govor blizak standardu, ali niški govor nikako nije na pola puta između standardnog i dijalekatskog. Tu nailazimo na sledeću grešku. Svako ko čuje reč dijalekat u glavi stvara sliku nečeg arhaičnog, pa i to dijalekatsko u govoru Nišlija za većinu ima prizvuk starog. Ovo je greška! Jezik je živ, pa se menja, a samim tim i dijalekti. Ono što je zapisano u radovima koji se bave dijalektima je samo zabeleženo stanje u tom trenutku, odnosno jedna tačka na na dijalekatskoj liniji. Ono što čujemo na ulicama Niša je trenutni niški govor na koji je pretrpeo uticaje sa raznih strana.
Što se tiče medija – zašto mediji ne bi bili na dijalektu. Ne mogu biti saglasan sa izjavom da književni jezik sa sve propisima mora biti ne samo dominantan nego i jedino prisutan u medijima. Nišlije gledaju niške medije, pa zašto onda da novinari udaraju u bandere. Ovo je možda bilo ekstremno, ali voleo bih da makar jedan deo bude na niškom govoru.
Što se tiče hiperkorekcije o kojoj Ivana Ilić-Stojadinović piše, saglasan sam, ali želim da dodam da hiperkorekcija (korigovanje govora u želji da bude što standardniji služeći se nekim nepostojećim pravilima) je odlika (visoko)obrazovanih ljudi.
Lokalni govori nisu prihvatljiviji jer su zabavni i zanimljivi, ali jesu prirodni.
Kako je tekst bio objavljen 8. septembra na Međunarodni dan pismenosti, autorka je u tekstu pomenula i to. Iz lingvističkog ugla – neopravdano. Stiče se utisak da oni koji govore lokalnim govorima nisu pismeni. Naravno, davno se pod terminom pismenost ne tretira samo sposobnost čitanja i pisanja, ali treba imati na umu da pismenost ne podrazumeva poznavanje noramativnih pravila jednog jezika ukoliko osoba koja se kvalifikuje kao pismena ima sposobnost komunikacije – pismene i verbalne.
Da poznavanje normi srpskog jezika nije bauk za južnjake dokazuju i visoka mesta južnjačkih đaka na takmičenjima iz maternjeg jezika, ali i rezultati kvalifikacionih ispita za srednju školu.
Za kraj mantra koju treba svi filolozi, sadašnji i budući, da znaju napamet: Jezik je živ i menja se, a standard je samo normirana varijanta podložna izmenama. Zato se ne treba oslanjati na sadašnju normu jer već postoje tendencije, ne samo na jugu, da se pojedini padeži i akcenti gube, da se menja sintaksa. I engleski jezik je u jednom trenutku imao padeže i akcente, ali zbog ekonomičnosti kojoj jezik teži oni su se izgubli. To se dešava i sa srpskim jezikom, ali standard, pa reći ću, guši sve te promene jer nije fleksibilan.
