Zamisli život da živiš u zemlji gde vlada moć a ne institucije. Ko u toj zemlji ima moć i zašto nema institucija? U 21. veku, usred brdovitog Zapadnog Balkana sa zelenom agendom, u srcu Evrope, koja ograničava i okružuje tu zemlju. Okružena je i ograničena granicama i institucijama. I te institucije ne pitaju odakle nekome moć i na čemu ona počiva u toj zemlji.
Da nije zbog toga što većina dece nije čitala pripovetke čika Radoja, nije gledala komade čika Branislava ili nije čitala poeziju čika Jove? Da su svi čitali Vođu, Dangu i Stradiju, Razmišljanje jednog srpskog vola, ali i Narodnog poslanika, verovatno bi bilo drugačije. A Jututunska Juhahaha bi im bila glavno informativno analitičko sredstvo, prizma koju ujutru trebaju da koriste i procene ljude oko sebe.
Šta se u kraljevstvu Juhuhu sve obećava a šta se dešava, kada Balakaha da svom narodu Juhaha. Naravoučenije se nameće, čitanje lektire je lekovito. Naravno, da su i ove čike (Radoje, Branislav ili Jovan) danas živi možda bi ih veliki tvorci, ujedno i senzori i detektori neprijatelja proglasili za autošoviniste. Kako oni pišu tako o vođi, o narodu i o državi. O poslanicima. Nije lepo. A možda je i lepo, baš zato što bi se neki prepoznali. A uz to je i tačno. A tačno jeste, kao Barselonina fudbalska igra tika taka, tika taka. Tač-no, tač-no! Dakle samo tačno, samo istina, a istina je najneprijatnija stvar koju neko može da sazna o sebi. Makar to bio i narod. Ceo. U fulu, što bi rekli klinci danas.
A kako bi tek prošao dokazani prijatelj naroda Arčibald, koji je u najteže vreme bio uz narod, posvetio mu mnoge godine svog života kada je bilo najteže, ali i napisao veliku poruku narodu punu upozorenja na to koja fukara ima moć. Dokazani prijatelj Arčibald bio bi danas proglašen za dokazanog neprijatelja naroda. Mada je Arčibald realno i bio neprijatelj. Ljuti neprijatelj, ali fukare i bašibozluka. Fukari i bašibozluku se on ni danas ne bi dopao.
Naravno da ne pišem o zemlji u kojoj je jedan vođa vodio jednu državu i jedan narod. U kojoj su najumniji filozof i najumniji pravnik bili služinčad i kreatori legitimiteta i raznih teorija i normi koje su bile u službi jednog vođe, jednog naroda u jednoj državi.
I to u isto vreme kada je veliki umetnik Čarli svojom zadnjicom žonglirao balon-globus, prikazujući subjekt njihovih teorija moći i volje u pravom svetlu, oličen u jednom vođi jednog naroda u jednoj državi.
Naravno da ne pišem o zemlji u kojoj su počinioci najvećih zločina branili svoja nedela rečima “ja sam samo radio svoj posao” ili “ja sam samo radio po zakonu”. A te zakone je pisao najumniji pravnik i legitimitet je davao najumniji filozof, oni koji su stručno vrlo ispravni, vrhunski, ali etički vrlo oštećeni jer su ili ćutali kao članovi partije ili bili opsednuti vođom i njegovom voljom da usreći jedan narod u jednoj državi. Jes’ ih je usrećio, svaka mu čast, da parafrazim komentar iz filma o učinku majstora. “Usrećio” je milione i milione i svog i drugih naroda. Danas mnogim komemoracijama obeležavamo datume i sećamo se nedela i žrtava “usrećitelja”.
Danas nema Čarlija. Ostali su tu. Reinkarnirani, ili u formatu političkih zombija sa idejama krvi i tla. Opet su tu neki likovi u svom idolopoklonstvu i zanosu, kao da je neko ukrao vremensku mašinu Majkl Džej Foksa i Kristofera Lojda, seo u nju, došao, a promenio fizionomiju i uvalio se opet nekom narodu. Ali karakter nije promenio. Nije promenio ni objašnjenja, ni rečenice opravdanja, ni mnoge ideje kako urediti jednu državu jednog naroda u kojoj vlada jedan vođa. I dalje samo neki rade svoj posao i to rade po zakonu. Mada su mnogo manje stručni (mnogi sa sumnjivim diplomama) i realno čak i “svoje” zakone ne sprovode. Sprovode moć jer su uništili institucije. Sprovode vrhovnu volju koja je jača od institucija.
Ipak je velika šteta što danas nemamo Čarlija. Zamisli život da živiš u zemlji gde nema Čarlija, ali su tu oni koje je on ismevao. Zamisli život da živiš u zemlji gde nema Čarlija, i gde ovo više nije smešno.
Zamisli život bez Čarlija. Zamisli život…
Autor Nebojša Rančić je ekspert za javne politike
