Author: Nebojša Rančić

“Dva brata rodjena na zidu smrti da ne vjeruješ rođenim očima kuda oni jure, da l’ ih slava vuče ili možda novac, titula neka” Pakleni vozači, Atomsko Sklonište “Je l’ to štos iz Minhena?” Pavle Vujisić pre nego što je objasnio Gašparu neke stvari, u vili, na Dedinju. Zamisli život da živiš u zemlji gde su glavni Prle i Bučni. Zapravo, u toj zemlji su nekada bili glavni Prle i Tihi. Prleta (originalnog) više nema a Tihi je postao isuviše tih. Da je bar k’o Seka. I jedna i druga. Ali su zato tu Prle i Bučni. U toj podeli…

„Danju Ragib, uveče Nagib, ista frizura, pogled i kljun, šibicar Ragib je Nagibu bio, The dark side of the moon“, Inspektor Nagib, Rambo Amadeus Zamisli život da živiš u zemlji u kojoj vlada Knjaz i šest njemu odanih persona. Zamisli da je lice Knjaza sveto i neprikosnoveno i da Knjaz ne odgovara ni za kakvo delo vladanja za koja odgovaraju ostale vlasti. Zamisli da niko ne može ni tužiti ni suditi Knjaza. Knjaz je neprikosnovena glava države. Njemu pripada pravo, po predlogu onih 6 njemu odanih persona-popečitelja, da daje zakone i uredbe i da ih izvršava posredstvom tih istih nadležnih…

Zamisli život da živiš u zemlji hrišćana. Tačnije, da živiš u zemlji gde je 90% hrišćana. Mora da je jako lepo živeti u takvoj zemlji. Zašto? Odgovor je jasan i utemeljen na sistemu vrednosti hrišćana. Tu vlada deset Božjih zapovesti! Bog je zapovedio, hrišćani dobrovoljno prihvatili vrednosti i onda tako žive, žive u skladu sa deset Božjih zapovesti. Oni su prvo prihvatili da je Gospod Bog njihov i oni nemaju drugih bogova osim Gospoda Boga. Ne samo da nemaju drugog Gospoda Boga, nego i žive ostalih devet Božjih zapovesti kad prihvate ovu prvu. Oni nisu skloni idolopoklonstvu. Ne prave sebi…

Zamisli život da živiš u zemlji gde vlada moć a ne institucije.  Ko u toj zemlji ima moć i zašto nema institucija? U 21. veku, usred brdovitog Zapadnog Balkana sa zelenom agendom, u srcu Evrope, koja ograničava i okružuje tu zemlju. Okružena je i ograničena granicama i institucijama.  I te institucije ne pitaju odakle nekome moć i na čemu ona počiva u toj zemlji. Da nije zbog toga što većina dece nije čitala pripovetke čika Radoja, nije gledala komade čika Branislava ili nije čitala poeziju čika Jove? Da su svi čitali Vođu, Dangu i Stradiju, Razmišljanje jednog srpskog vola, ali…

…Ona se budi… Ona nema nikoga Da joj kaže ti si moja Ti si moja, ti si moja…” Ona se budi, Šarlo Akrobata Zamisli život da živiš u zemlji gde su skoro svi državotvorci. Gde god se okreneš, oko tebe sve sam  državotvorac. I u vlasti i u opoziciji. Samo tvore. A država nikad gore. Oni državu tvore a država sve gore. E sad, pitanje je glavno, šta je  problem? Problem tvorbe ili borbe za državu, ili problem tvorbe ili borbe za manipulaciju? Ko tvori a ko se bori? Šta tvore i za šta se bore? Ti što tvore kažu…

Zamisli život… Zamisli život da živiš u zemlji koja ima Sporazum. Dobili Sporazum građani i posebno pripadnici jednog naroda, većinskog, koji je u ratnom zanosu više od 30 godina (sa periodičnim vojnim primirjem), ni krivi ni dužni (a možda i neki krivi). Sporazum je sa delom naše (“naše”) ili njihove (”njihove”) teritorije. Sporazum je inače lepa reč. Znači slično kao i ugovor, saglasnost volja dveju strana. Neka harmonija, neko saglasje. Dogovorili se, biće dobro. Još ako je ta saglasnost volja po standardima razvijenog demokratskog sveta, kakav su Evropska unija i Sjedinjene Američke Države, i po principima Povelje UN, izgleda da…

Ne čije je, već kakvo je Zamisli život da živiš u zemlji koja nema jasne granice. One de iure postoje, ali de facto nisu te, jer veliki deo čovečanstva, onaj najrazvijeniji, u kome vladaju demokratija i poštovanje ljudskih prava, misli drugačije, tako da je taj deo čovečanstva de iure priznao de facto nezavisnu državu. U stvari priznaje de facto stanje i traži rešenje za trajno smirenje. I borbe i bitke i ratovi za taj deo teritorije traju vekovima. U tom istorijskom vihoru su nastali i građeni su i mitovi i svetinje i ona prava i fejk istorija i velika umetnička…