Dodajte Media Reform u omiljeni Google izvor
Ajša Alić, pedagoška asistentkinja u OŠ „Vuk Karadžić”, ispričala je romskoj zajednici kroz predstavu kako su sto godina unazad živele žene iz njene porodice. Predstava nosi ime „Ajša”, koje Alićeva deli sa svojom prababom.
Moja prabaka je bila potpuno nepismena žena, ali vrlo vredna i borbena, a ipak tako krhka i slaba da izađe na kraj sa tim porodičnim nasiljem, sa zlostavljanjem, sa radom, sa porodicom. Njoj su roditelji umrli kad je ona bila mlada, bila je mala, možda je bila dete, ja sad ne znam to. Ona je doživela taj prinudni dečji brak, udata je sa četrnaest ili sa šesnaest godina u Vranju, to kod mene nije bio slučaj. Tako da, jedna vrlo, vrlo teška priča, gde u par navrata mene neke scene i ono što se setim, ja sam pisala scenario, ja krenem da plačem, od tuge, od besa, razočarenja, zašto su one ustvari tako živele, i prabaka i baka, zašto nisu mogle da se izbore u svemu tome. Teško, vrlo teško – kaže Ajša Alić, pedagoška asistentkinja OŠ „Vuk Karadžić” .
Predstava „Ajša” je rađena u okviru Interkulturnog teatra u režiji Zorana Teirovića, koji je intervjuisao romske žene. Predstava je nastala na osnovu ispovesti Ajše Alić, koja je u 50 minuta podelila priču o položaju Romkinja u 20. i 21. veku. Ulogu u predstavi tumači glumica Niškog narodnog pozorišta, Dragana Jovanović. Komad je premijerno izveden u junu u Malom Iđošu.
Ona dotiče i priču o ugovorenim brakovima, maloletničkim brakovima, Ajša se udala sa četrnaest godina, to je bio ugovoren brak, zatim priča o stradanju Roma za vreme Drugog svetskog rata, o porodičnom nasilju, o ubistvima u porodici, nerazjašnjenim situacijama, o nekom tom socijalističkom napretku, o tome da je žena morala da radi i dva posla kako bi uspela da održi svoju porodicu, kako se trudile da ne kažu da su njena deca „prljavi Cigani”- Dragana Jovanović, glumica Narodnog pozorišta Niš.
Alićeva je predstavu započela rečima svoje prababe „Ja sam Ajša, imam 109 godina”, završivši je sa sobom koja se, takođe, zove Ajša i ima 46 godina.
To treba doživeti, da svima na kraju predstave počnu da aplaudiraju i govore „Ajša, Ajša, Ajša”. Znači, meni su u tom trenutku suze išle od radosti, jer oni mene ne znaju u tom svetlu. Ja radim u obrazovanju i ja radim nešto drugo sa njima. I sad sam samo htela da im pokažem da postoje, da ništa ja nisam mnogo različita od njih, da žene iz moje porodice nisu ništa različitije od njihovih baka, mama, prabaka, nego da smo svi tu negde isto. Ali, isto tako, da im pokažem koliko je obrazovanje važno, da bi izašle iz tog začaranog kruga siromaštva i da bi sutradan bile cenjene i imale svoje mesto u društvu.
Kako je reagovala publika?
To je potpuno bila jedna živa, komunikativna, interaktivna predstava, gde vi većinu stvari niste mogli da predvidite, ali ste duboko u njima uživali kad su se desile. Tako da sam ja onako doživela jednu umetničku katarzu, mogu da kažem, nikad u životu nisam igrala pred življom publikom, pred komunikativnijom, pred iskrenijom, tako da je i moja igra morala da bude apsolutno do kraja iskrena – kaže Dragana Jovanović, glumica Narodnog pozorišta Niš.
Glumica još kaže da su najveći utisak na nju ostavila deca koja su je pitala da li će opet biti predstave. U jednom delu predstave glumica je uzela bokal vode kako bi opisala krug, a deca iz publike su krenula da pružaju ruke kako bi ih oprala. Ovo je njoj bilo neočekivano i uzbudljivo. U toku je snimanje istoimenog filma, takođe u produkciji Interkulturnog teatra.
Autorka: Marija Todorović
Projekat je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Izneti stavovi u sadržaju ne izražavaju stavove donatora.
