„Osamdesetih godina smo imali pozorišta sa većim brojem glumaca, sa stabilnijim finansijama i uređenijom i profilisanijom umetničkom politikom. Danas je sve to pušteno niz vodu i ako se pravi neka paralela sa liberalnim kapitalizmom – mislim da je ovo najgori oblik koji smo mogli da uvezemo, barem kada su pozorišta u pitanju“, kaže glumac Narodnog pozorišta u Nišu Aleksandar Mihailović.
Problem pozorišta kako u Srbiji, tako i u Nišu uslovljen je društvenim problemima, navodi Mihailović. On dodaje da se današnji način života, „sveopšti javašluk prisutan u društvu“, preselio u kulturu i da se „u celom tom haosu, u celom tom cirkusu ne zna gde bismo mogli da pokažemo prstom i kažemo šta je problem pozorišta“:
„Uglavnom nije problem ni u parama, već u celokupnom odnosu prema kulturi, kao i odsustvo želje za nekom promenom koje se vidi čak i unutar same branše“.
Mihailović navodi da je najpotrebnije u ovom trenutku velika akcija u vidu umrežavanja i diskusija ljudi iz pozorišta koji će naći rešenje za trenutne probleme.
Urednica pozorišnog programa Niškog kulturnog centra Ljiljana Milovanović Blagojević kaže da je jedno od rešenja za probleme pozorišnog života u Nišu – postojanje nekoliko pravaca u kojima bi se delovali. Pod tim, ona navodi da je neophodno postojanje više alternativnih pozorišta u gradu poput Akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra.
„Pozorište ne može biti samo odmor i zabava, nego i način da počnete da razmišljate o nekim stvarima. Mi nemamo alternativni teatar i ne razumemo šta to znači, a to su ustvari angažovane predstave koje, iako postavljaju poznate dramske tekstove, imaju nova čitanja“, dodaje ona.
Glumica Maja Mitić, koja je više od trideset godina na alternativnoj sceni, saglasna je da su savremenija tumačenja poznatih dramskih tekstova neophodna u ovom trenutku, a to je nešto što uglavnom rade alternativna/angažovana pozorišta.
„Šta se desilo sa američkim filmom – njega su potisnule angažovane serije gde možemo da vidimo ozbiljnu kritiku društva. Angažovano ne mora nužno da bude političko – može da bude kritično, sa postavljanjem pitanja. Važno je da pozorište uznemiri, probudi, stavi nas van svakodnevne rutine“, pojašnjava ona.
Budućnost pozorišta, Mitić vidi upravo u toj alternativnoj, nezavisnoj sceni koja se finansira po projektu:
„Jedini način opstanka pozorišta je koncentracija na rad po projektu u kome okupljaš ljude, radiš kvalitetno i takva predstava će imati odjek i biti podstrek drugima.“.
Kao primer uspešnog nezavisnog pozorišta, Mitić navodi ’Dah teatar’ sa kojim je radila poslednjih trideset godina. Ovo alternativno pozorište je opstajalo projektima, kao i umrežavanjem sa ostalim sličnim anasmblima u zemlji i regionu, i to je nešto što ona ističe kao važno jer u ovom trenutku pomoć države ovakvim pozorištima je minimalna.
„Pomoć države, makar minimalna, je potrebna. Slovenija je, eto da ne bude primer teatra, u početku pomogla seljacima da renoviraju ambare i koriste ih za turizam. U početku je pomoć bila 70%, a na pet godina je vršena revizija urađenog. Tako treba i u kulturi. Ako neko samo živi od budžeta grada – ne treba da mu se daje, a to je italijanski model koji radi“, zaključuje Maja Mitić.
