Nizak stepen političke kulture moguće je poboljšati samo kroz dugoročnu političku edukaciju novih naraštaja, jedan je od zaključaka tribine Udruženog pokreta slobodnih stanara „Politička kultura i politička demagogija“. Na tribini učestvovali su profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Nada Sekulić i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji dr Đokica Jovanović, koji su napomenuli da je trenutno stanje političke kulture plodno tle za razvoj političke demagogije čiji je cilj normalizacija trenutnog stanja koji nije pogodan za građane.
Kao što je slučaj sa medijskom pismenošću, tako se i o političkoj kulturi najmanje govori, podsetio je profesor Jovanović. On ističe da se u poslednjih nekoliko decenija sam pojam politike stigmatizovao, pa označava nešto prljavo, čiji je ishod jedino moć i vlast.
Jedan od glavnih krivaca za ovakvo stanje, po rečima profesora Jovanovića, jesu i poslanici u Narodnoj skupštini:
„Parlamentarna demokratija uči nas da o pitanjima koji se tiču nas i naših života delegiramo predstavnike. Problem dolazi kada ti predstavnici dobiju želju da se odvoje od svoje baze, od društva koje ih je izabralo. Tu ne postoji ni ideologija, već samo lični interes, a to vidimo u čestom menjanju političkih tabora“.
Profesorka Nada Sekulić podsetila je da politika nije specijalizovano polje političara koji se bore za vlast i prestiž, već da je to šira oblast. Ovakvo shvatanje politike, navela je, dovodi i do toga da se protesti #1od5miliona posmatraju kao građanski, a ne politički sve dok ispred demonstranata nisu došli političari.
„To je suštinsko nepoznavanje pojma politike, jer svi mi, koji smo društvena bića,jesmo i aristotelovski zoon politikon, pa je zato i svaki čin koji kao građani uradimo samim tim i politički“, navela je ona i dodala da politika, stoga i politička kultura, ne treba da bude u vezi samo sa političkim partijama već i sa samim kvalitetom društvenih odnosa, i kvalitetom zajednice.
Mogućnosti za bavljenjem politikom i političkom kulturom, naveo je profesor Jovanović, ipak imaju samo privilegovanije grupe. Zato, istakao je on, političkim elitama ovakvo stanje ide naruku jer radnici koji od plate preživljavaju nisu zainteresovani za politiku:
„Čoveku kome je egzistencija ugrožena pitanje političke kulture ne znači ništa, kao ni pitanje slobode medija. Takvi ljudi se zubima drže za vazduh i pokušavaju da žive. Odgovornost je politike, one u izvornom smislu, da obezbedi ekonomsku stabilnost i nezavisnost ljudi kako bi se bavili i javnim pitanjima koje se tiču njih samih“.
Demagogija nije specifična samo za Srbiju. Profesorka Sekulić napominje da u svim društvima dolazi i do političke demagogije pojedinaca koji u kriznim vremenima sebe predstavljaju kao spasioce:
„Demagozi u današnjem smislu pojavljuju se kao spacioci određenog naroda, pa je bitan diskurs krize. Osim toga, demagoga karakteriše slatkorečivost, pa neretko kaže ono što njegovi slušaoci žele da čuju, i to tako da predstavi sebe kao čoveka iz naroda. To podrazumeva zagrljaje, fraze, nekog zove imenom i time prikaže bliskost. Sa druge strane, svako ko se suprotstavi, biva napadnut kao neprijatelj“.
Demagozi, navela je profesorka Sekulić, svojim nastupom žele da naprave pometnju i sebi daju legitimitet da odlučuju umesto naroda sa odobravanjem tog istog naroda. Opasnost je, međutim, što demagozi okreću jedne slojeve protiv drugih, pa nižim slojevima intelektualce predstavljaju kao neprijatelje.
Rešenje vidi u dugoročnom ulaganju u obrazovanje čiji će cilj biti bolje društvo, a samim tim i bolja kultura:
„Kvalitet kulture ne može da se meri direktnom ekonomskom isplativošću. Zato i ulaganje u obrazovanje ne sme da se meri time koliko će se isplatiti nekom sektoru, već kao ljudski potencijal za društvo koje nam dolazi bez obzira na stepen krize. Ipak, tendencija je da sve ide u suprotnom smeru, pa se stav da građani ni ne treba da se bave politikom na jedan način normalizuje“.
Posledica trenutnog načina ophođenja prema kulturi jeste i prelazak političke kulture u politički kič, naveo je profesor Jovanović:
„Politička kultura često pod udarom propagande prelazi u politički kič, koji trenutno vlada. Taj politički kič predstavlja nam se kao savršena tvorevina, što i jeste jer je zaokružen sa svih strana, a iznutra bez slabosti koje bi upućivale da je i sam čovek i njegov život pun slabosti. Zato nam se prikazuje izmišljena stvarnost, koja je najbolja, bez strahova. Dakle, to je spektakl kome smo dugo svedoci – demonstracija moći, neupitnosti i nepogrešivosti“.
Za dovoljan nivo političke kulture, napomenuo je profesor Jovanović, potrebno je da se bavimo stvarnošću kakva jeste, da budemo kritični i samo kritični. Osim toga, društvo treba da prestane da se bavi bilo kakvom vrstom nasilja i da mu najveći ideal ne bude gledanje preko nišana. Sa ovim je bila saglasna i profesorka Nada Sekulić, koja tvrdi da je potrebno da se ponovo izgradi zajedništvo u društvu.
„Ideja političke kulture koja vodi nečemu, iz moje perspektive, jeste obnavljanje kulture zajednice. To je dugoročan proces, ali sigurno daje ploda jer je ovaj smer društvenog razvoja izuzetno destruktivan“, zaključila je ona.
