Prošle su tri godine otkako su, uz podršku Fondacije Divac i Fonda za otvoreno društvo, navijači Radničkog u čast devedesetog rođendana kluba zasadili devet sadnica lalinog drveta – po jednu za svaku deceniju. Svaka od zasađenih mladica imala je ispred sebe mali postament sa tablom na kojoj je dvojezično, na srpskom i engleskom, bila ispisana priča o jednoj deceniji života kluba. Baš kao što je i njegov dosadašnji život bio pun nevolja, zabrana, proterivanja, pokušaja gašenja, uspona i padova, tako su, u svega par meseci, polomljene sve table njegove istorije, a do danas su gotovo sva posađena stabla iščupana.
Ovaj akt vandalizma, u zemlji naviknutoj na svakodnevno i svakojako divljaštvo, prošao je gotovo nezapaženo, a sam klub zatražio je da policija pronađe počinioce, inače uredno potpisane crvenim sprejem. O ponovnom postavljanju ploča, sadnji novih sadnica ili nekoj široj akciji koja bi ukazala na važnost očuvanja sportske kulture, fer odnosa prema sportskom suparniku i poštovanja prema lokalnom nasleđu, niko nije razmišljao. Verujem da je strah od novog divljaštva bio veći. Tako je divljaštvu dopušteno da još jednom pobedi.
U bezmalo veku svoje prošlosti, „Radnički“ je bio simbol – grada, antifašizma, radništva, gradske istorije, evropske emancipacije sportskog Niša i njegovog progresa, ali i sitnih trgovina i velikih prevara, izneverenih nadanja i snova. Lokalci, gotovo uvek zadivljeni tuđim i nemilosrdni pred sopstvenim klubom, nazivali su ga i „Seljački“ i „Trgovački“, ali su ga oni drugi, koji su u njemu videli dete svoje ulice, nazvali „Realom sa Nišave“, romantizujući njegove sportske uspehe. I jedni i drugi, svako iz svojih razloga, nisu ostajali ravnodušni pred njim. Nekada je fudbal reflektovao društvenu stvarnost, definisao klasne razlike, političke ideje i lokalne identitete. Danas, kada su se vremena sasvim promenila, kada fudbalom upravljaju velike svetske kompanije, interesovanje za neuređeni i poludivlji tranzicioni srpski fudbal gotovo da ne postoji. Ne čudi stoga zašto je skandal sa polomljenim obeležjem devedesetogodišnjeg „Radničkog“ bio samo vest jutra iz crne hronike. „Radnički“, čak i kao visoko plasiran klub, odavno ne može da privuče veću pažnju javnosti i dobije bitku sa atraktivnošću evropskog fudbala sa televizijskih ekrana.
Ukoliko bi se sportski klubovi, a možda pre svih upravo „Radnički“, organizovali po modelima veće uključenosti i učešća građana, po modelima koji već postoje u mnogim evropskim praksama, sport bi se vratio tamo gde mu je i mesto, među one koji se kroz njega identifikuju i izražavaju i koji u njemu ne vide isključivu priliku za zaradu. Možda bi u takvim odnosima park sa obeležjima fudbalske istorije Niša imao više od devet polomljenih stabala i ruiniranih betonskih postamenata, jer bi neko zaista brinuo o njemu kao svom.
