Koliko vanredno stanje i izolacija utiču na mlade? Kako su organizovali svoj život, vreme, školske i fakultetske obaveze? Može li se druženje na kakvo smo navikli zameniti onim virtuelnim? Kako je koronavirus uticao na mlade da promene način učenja, rada, razmišljanja, pa i druženja sa prijateljima? Kako su mladi prihvatili karantin?
„Prošlo je nešto više od mesec dana od kako smo u karantinu, a ja počinjem da ga prihvatam kao prirodnu i neupitnu stvar. Život uz ograničeno kretanje više nije naporan. Izolacija mi poslednjih nedelju dana ne pričinjava zadovoljstvo, ali ne čini me ni uzrujanom, tužnom ili anksioznom kao što je to bilo u početku. Valjda je brza adaptacija jedna od ljudskih prednosti u ovom slučaju“, započinje svoju priču o izolaciji studentkinja Anđa Denić, jedna od osnivačica Autodidact kluba.
Foto: privatna arhiva
Druženje joj se sada svodi na dopisivanje i po koji video-poziv sa bližim društvom. Kaže da je u vanrednom stanju drastično veći broj objava i storija na Instagramu, te je i dalje upućena u živote drugih.
„Više objava nam daje i više mogućnosti za nove konverzacije o muzici, knjigama, stavovima, što je svakako pozitivna strana interneta. Na drugoj strani su i sva ona nepotrebna javna razmišljanja o teorijama zavere, biološkim ratovima, promovisanje neljudske produktivnosti, kritikovanje sistema iz sata u sat… To se negativno odrazilo na moje emocije u početku, te sam dugme unfollow tokom karantina često koristila. Možda zato što sam samostalna i introvertna osoba, a možda i zato što sam se navikla, ja nemam problema sa manjkom društvene interakcije. Naravno da ostajem uskraćena za facijalne ekspresije u toku ispijanja kafe ili vatrene diskusije sa kolegama o temama koje su mi važne, ali ništa od toga nije tolikih razmera da mi znatno uništi doživljaj ili emotivno stanje“.
Denićeva ističe da ako se internet pravilno koristi omogućava da se ne osećamo usamljeno ni u ovim trenucima, ali i da ima mnogo korisnih stvari na njemu poput radionica i debata.
„Saosećam sa razdvojenim parovima ili porodicama, i njima onlajn komunikacija verovatno ne može da nadomesti odsustvo voljenih, ali svi ostali zasigurno mogu da se prilagode. Mislim da su virtuelne radionice i debate dobar način da i dalje budemo u igri, izložimo svoje stavove i nadomestimo deo nedostatka društvene interakcije. Male komunikacije pružaju mi osećaj da je distanciranje samo fizičko, ne i socijalno: dopisivanje sa ljudima korišćenjem samo gifova, prepiske sa asistentima oko domaćeg, komentarisanje teksta omiljenog kolumniste i čitanje njegovog odgovora“, završava Denićeva.
Koliko izolacija može da poremeti spavanje, govori student Elektronskog fakulteta Pavle Momirović iz organizacije Pick and Choose.
Foto: privatna arhiva
„Ja sam skroz poremetio spavanje, ležem u 4 ujutru, a ustajem u 14 časova. Po ceo dan gledam serije ili čitam knjige. Gledam da se prošetam po kraju sa nekim drugom kad mogu, ali izbegavam gužve. Svaka 2-3 dana treniram. Imam i neke obaveze oko faksa, ali ne žurim mnogo sa njima i radim samo ono što je obavezno da se završi odmah, a toga nema mnogo“, kaže Momirović i dodaje da i dalje održava online sastanke u organizacijama čiji je član. Kako kaže, planiraju detaljno sve korake koje će preduzeti kada se završi karantin, a usput organizuju i neke online događaje, poput online predavanja o tome kako postati frilenser.
„Prošlo je mesec dana otkad sam u samoizolaciji, i mesec dana kako sam poslednji put videla prijatelje van ekrana. Mesec dana otkad smo primorani da komuniciramo – ali bez fizičkog kontakta. Zapravo smo srećni što živimo u vremenu koje nam dozvoljava da i ovu situaciju prebrodimo, a da ne izgubimo kontakt sa spoljnim svetom. Imamo televizore, računare i mobilne telefone, pričamo sa prijateljima koji su na drugom kraju sveta, pratimo koncerte iz drugih država, gledamo premijere filmova i predstava, učimo i radimo, a pritom – ne napuštamo udobnost svog doma. Komunikacija u doba korone je komunikacija budućnosti, ako mene pitate“, kaže Aleksandra Pešić studentkinja komunikologije i predsednica Studenskog debatnog kluba pojašnjavajući kako održava kontakt sa svojim prijateljima.
Pešićeva kaže da se sa prijateljima čuje svakog dana, kao i da imaju onlajn druženja uz kafu, a ponekad rade na zajedničkim predispitnim obavezama.
Foto: privatna arhiva
„U početku jeste bilo teško i izazovno, mogu da zamislim tek kako je bilo starijim generacijama koje nisu navikle na redovno korišćenje tehnologije za komunikaciju. Ipak, jedna stvar je znatno drugačija nego ranije, pored toga što se ne viđamo. Češće pitamo ono zaboravljeno: kako si? Češće smo tu jedni za druge, imamo vremena za duže konverzacije, nađemo se u nevolji. Ponovo se učimo slušanju i pomaganju, kao kada smo, kao deca, učili četiri čarobne reči koje svako voli – hvala, molim, izvini, izvoli. I da, silom prilika, svi se učimo posrednoj komunikaciji, ali se, isto tako, učimo da fizički kontakt i prisutnost nikada više ne uzimamo zdravo za gotovo. Ova situacija nam jeste pokazala da nam, za mnoge stvari, kontakt uživo uopšte nije potreban, ali, posle svega, mi smo ljudi, a ne mašine“.
Aleksandra se nada da će, kada se ovo okonča, kafići biti mnogo bučniji i sa manje opterećenom internet mrežom, jer ćemo biti previše zauzeti upijajući svet oko nas – i to ne kroz ekran telefona, dodaje ona.
Pictionary – igra koja je ujedinila prijatelje
„Pictionary je igra asocijacija u kojoj za minut i po jedna osoba treba da nacrta zadati pojam, a ostali treba da pogode o kom je pojmu reč. U pravoj verziji se učesnici dele na timove i ko ima više pogođenih odgovora, napreduje na tabli sličnoj onoj u većini društvenih igara. Tim koji stigne prvi je pobedio. Međutim, u online verziji, koju mi igramo, nema table ni timova, nego naizmenično crtamo, a onda se na rang-listi kotiramo po tome ko je najviše puta pogodio, koliko brzo, iz koliko pokušaja“, kaže Milica Stanković, apsolventkinja Pravnog fakulteta, koja svakog dana igra ovu društvenu igru sa prijateljima preko interneta. Prednost igre je što je na engleskom, pa se ujedno obnavlja i vežba speling.
