Dušan Projović: Ako promašite Mesec, mesto među zvezdama vam je zagarantovano

Dušan Projović, potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije/ Foto: N.S

Počeo je da trenira košarku u malom aleksinačkom klubu; igrao je sa velikim imenima jugoslovenskog basketa; od generalnog sekretara Regionalnog košarkaškog saveza istočne Srbije stigao je do potpredsednika Košarkaškog saveza; voli Niš i Nišlije ga vole – on je Dušan Projović…

Dolazak u Niš…

Rođen sam u Nišu i poreklo mojih predaka vezano je za ovaj grad, naime moja baka je Nišlijka. Osnovnu i srednju školu završio sam u Aleksincu gde su mi roditelji radili kao prosvetni radnici.

Na period koji sam proveo u Aleksincu veoma sam ponosan. Tamo sam se bavio sportom i igrao košarku u klubu gde mi je otac bio trener. Iako bih možda bolje rezultate postigao da sam se bavio nekim drugim sportom, opet bih izabrao košarku.

Prvi dani provedeni u Nišu vezuju ga za vojsku, košarku i prijatelje stečene tamo…

U Niš sam došao 1985. godine zbog vojske, a ’86. sam na nagovor oca upisao Pravni fakultet, ali dugo nisam znao zbog čega. Nekako sam celog živora rastao uz sport, naročito što su moji roditelji završili DIF.

Otac me je zapravo plašio i gimnastikom i činjenicom da ja DIF neću moći da završim, ali sam kasnije saznao da je on pokušao da studira prava, ali je prerano izgubio oca, pa je odustao od tog fakulteta. Tako da sam posle dede pravnika, prvi koji je nastavio tu porodičnu tradiciju.

Dok sam bio u vojsci igrao sam košarku na tada čuvenom turniru Mića i Žana, na terenu Filozofskog fakulteta. Bio sam drugi strelac turnira iza tada poznatih Teomana Alibegovića, Vlada Divca, Miloša Babića, koji su stigli do NBA i kasnije imali uspešne karijere.

Posle godinu dana provedenih u Nišu vraća se u Aleksinac gde narednih petnaestak godina igra košarku. Uporedo je studirao, pa zbog toga, kaže, nije pokazao dobre rezultate, mada skromno priznaje da nije bio dovoljno talentovan za košarku.

Sećanje na košarkaški teren Filozofskog fakulteta

Taj košarkaški teren je nešto najlepše što je Niš imao  ̶  lična karta ovog grada! Često sam nostalgičan za nekim vremenima, i mada ne želim da robujem prošlošću, treba na njenim temeljima graditi budućnost.

Moje najveće košarkaško ostvarenje bilo je upravo na tom terenu i sve bih dao kada bi tu opet bio teren na kome su vaspitavane mnoge generacije. Sa tog košarkaškog terena postoje anegdote koje se i dalje prepričavaju! Karakterisao ga je poseban koš za dobre košarkaše i jedan za kvalifikante i svi ti detalji daju mu neku posebnu draž.

Vrhunski asovi igrali su na terenu Filozofskog fakulteta: Vlade Divac, Sale Đorđević, Luka Pavićević, a 2000. godine i čuveni Toni Parker! Taj teren je iznedrio dobre i uspešne ljudi, i ne postoji niko ko je jednom kročio na njega, a da nema želju da se ponovo vrati. Ali, mi smo poznati po tome da ne umemo da čuvamo tradiciju.

O stanju sporta u Nišu…

Sport u Nišu stagnira. U sportu nemate para koliko želite, a često su vam ciljevi veći od budžeta koji imate. Kad god postoji želja i volja da se dovede kvalifikovaniji trener, preovlada ono naše „ma zašto da plaćamo nekog drugog kada već imamo ovog koga plaća grad“.

Nama je uvek bio najskuplji onaj trener koji najmanje radi i zna. Za sport je najvažnija struka, ona je ta koja je motor nekog kluba.

Centralizacija: Velike kompanije su sponzori velikim klubovima…

Osnovno pitanje je koliko mi možemo da se borimo protiv centralizacije. Ono što znam je da ljude koji vode klubove i sportiste iz unutrašnjosti boli baš to  ̶  velike kompanije su sponzori velikim klubovima.

Mislim da je ipak, veći problem što naše uspešne firme ne osećaju društvenu odgovornost da pomognu sport u unutrašnjosti. Isto tako, da li ljudi koji vode klubove imaju pravilan marketinški pristup, da li imaju dobar pristup kada traže novac? Najviše bih voleo da grešim, ali često sa ljudima koji imaju uspešne kompanije razgovaraju na principu prosjačenja, što svakako ne donosi dugoročne rezultate.

Čini mi se da su se ljudi koji rade u sportu malo ulenjili. Na sport se često gleda kao na hobi, a dosta je povezan sa politikom, jer je sav novac koji  je potreban za sport u rukama vlasti. Došli smo do toga da se predsednik kluba bira na osnovu pozicije koju ima u gradu, jer će lakše dobiti novac od grada. To nije preduslov za veliki rezultat.

Ipak, moramo da budemo svesni koliko smo mala zemlja i u kakvim privrednim i društvenim okolnostima živimo. Naše ambicije treba da prate realnu sliku današnjice.

Odnos novca i  niškog sporta…

Niš dosta para izdvaja za sport u odnosu na druge sredine. Postoji nekoliko aspekta problema niškog sporta, a najveći je sujeta ljudi koji su u klubovima. Takođe, Niš ima previše klubova u odnosu na broj stanovnika i stručnih kapaciteta sportskih radnika.

Ako u jednom sportu imate deset klubova  ̶  vi ste razvodnili kvalitet. Kod nas nema jasnedusan-projovic razlike između vrhunskog i rekreativnog sporta.

Pre 20 godina je bilo bolje – više para, deca su se bavila sportom i besplatno, a sada se sve plaća. Došli smo do toga da je sport privilegija onih koji mogu da plate, a vrlo često najbolji sportisti potiču iz radničkih porodica.

Da li treba da znamo ko su funkcioneri u sportu ili ne?

Bilo je bolje kada se nije znalo ko su funkcioneri. Nekoliko opklada sam dobio zato što je retko ko znao ko je bio sportski direktor Partizana 1992. godine kada su osvojili evropsku titulu. Nažalost, danas su nam poznatiji ljudi koji vode klubove od samih sportista. Ranije smo imali sistem da sportisti pre 27. godine nisu mogli da odu iz zemlje, nama sada odlaze deca i to ne zbog usavršavanja, već iz ekonomskih razloga.

Mi imamo kontinuitet menadžmenta, odnosno funkcionera, a nemamo kontinuitet igračkog kadra. Možda zato ne znamo toliko igrača..

Da li je privatizacija klubova dobro rešenje?

Privatizacija je dobra i važna zbog odgovornosti. Ako neko kupi klub, on oseća odgovornost i svojom imovinom garantuje rad tog kluba.

Ciljevi i zadaci koje ste sebi dali…

Uvek imam visoke ciljeve, jer ako ciljate Mesec i promašite, zagarantovano vam je mesto među zvezdama. To je ujedno i moja poruka svima koji se bave sportom  ̶  morate imati visoke ciljeve! Mi jesmo košarkaška nacija i možda je lako da nađemo 15 dobrih košarkaša koji će postizati dobre rezultate.  Ali naš je cilj da napravimo sistem koji je održiv i u sportu i u košarkaškoj organizaciji.

Osnovni cilj koji želim da nametnem jeste odgovornost, a uvek prvo krećem od sopstvene. Nevažno je koliko ću biti na mestu potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije, ali želim da postavim određene principe. Svako je odgovoran za svoje postupke i svoja dela, ili nedela.

***

Nikada nisam verovao da će mi košarka biti posao ili neko životno opredeljenje. Meni je košarka cilj, a ne sredstvo. Svako ko misli isto, može da ima dobar preduslov za uspeh. Košarka, kojoj mnogo dugujem, me je profilisala i naterala da se opredelim za dalji rad u sportu. Od nje sam mnogo dobio  ̶   izašao sam iz anonimnosti vrlo rano, stekao velika prijateljstva, a onog dana kada sam prestao da igram shvatio sam da je vreme da i ja vratim nešto košarci.

Svojim najvećim uspehom smatram to što nigde nisam zatvorio vrata niti srušio neki most. To je meni najvažnije i to što uvek imam dovoljno želje i energije da pomognem kad god sam u prilici.

Autorke:  AnđelaStojanović, Marta Savić