„Žene su ravnopravne s muškarcima u svima oblastima državnog, privrednog i društveno-političkog života. Za jednak rad žene imaju pravo na jednaku platu kao i muškarci i uživaju posebnu zaštitu u radnom odnosu. Država naročito štiti interese matere i deteta osnivanjem porodilišta, dečijih domova i obdaništa i pravom matere na plaćeno otsustvo pre i posle porođaja“, glasio je član 24 Ustava Federatvine Narodne Republike Jugoslavije iz 1946. godine.
Ovom ustavnom odredbom prvi put su izjednačena prava žena i muškaraca na ovim prostorima. Jedini slučaj pre Ustava FNRJ kada su žene imale pravo glasa bilo je kada je nekoliko žena među delegatima na Velikoj skupštini u Novom Sadu 1918. odlučilo ujedinjenje Banata, Bačke i Baranje sa Kraljevinom Srbijom.
Vraćajući se sto godina unazad, dramaturškinja i novinarka Marija Ratković navodi da tada pojam o ljudskim pravima nije postojao, a žene su u većini slučajeva bile uskraćene za osnovna politička, ekonomska i građanska prava – glasanje, vlasništvo, nasleđivanje, a naročito reproduktivno pravo. Pre i nakon Prvog svetskog rata, podseća Ratković, žene su bile izložene eksploataciji – plate su bile manje nego plate muškaraca za isti posao, a uz to su obavljale kućne poslove i teške sezonske radove na selu. Sve je ovo bilo bez prava na penziju, trudničko i porodiljsko odsustvo, a žena je bila u vlasništvu muškarca – od oca do muža.
„Visokoobrazovane žene bile su izuzeci, ’ženskost’ se u javnom prostoru tolerisala kao urođeni hendikep, što najbolje svedoči užasna sudbina Ksenije Atanasijević, prve doktorke nauka i prve profesorke Beogradskog univerziteta, protiv koje je kontinuirano vođena prljava kampanja za isključenje iz javnog života“, navodi Ratković i podseća da je 1871. godine u Beogradu Državna štamparija izdala knjigu Potčinjenost ženskinja Džona Stjuarta Mila, a da se u liberalnim i socijaldemokratskim krugovima Srbije 19. veka već govorilo o političkom postojanju žena.
„Žene danas imaju pravo da rade, da poseduju imovinu, da se obrazuju i da same donose odluke o svom životu“, navodi advokatica i feministkinja Milena Vasić i dodaje da je, kada je reč o pravima žena, „u nekim oblastima, poput obrazovanja, napredak najvidljiviji, pa danas imamo značajan porast obrazovanih žena u odnosu na muškarce, ali u većini drugih životnih oblasti nije takvo stanje“.
Žene neravnopravne i na Vikipediji
Biografija muškaraca na Vikipediji ima četiri puta više nego biografija žena, a čak u 90 posto slučajeva članke na ovoj online enciklopediji pišu muškarci, kažu iz Vikimedije. Upravo zbog toga je u Nišu organizovana WikiGap radionica, na kojoj su polaznici pisali članke na temu „Znamenite žene Niša i južne Srbije – liderke u senci“. Mladi koji su prošli kurs o pisanju za Wikipediju, dobili su mogućnost da budu urednici najveće internet enciklopedije i deo globalne akcije o rodnoj ravnopravnosti na internetu.
Ono što nedostaje i što koči jednakost žena u našem društvu, naglašava Vasić, jeste nedosledna primena zakonskih propisa. Generalno, navodi ona, trenutni propisi, i pored svih mana koje imaju, nisu loši, ali se ne poštuju:
„U tom smislu, prava žena na papiru i u praksi zaista predstavljaju dva parelelna univerzuma. Uzrok ovome treba tražiti u društvenoj promeni, koja izostaje. Jedan od aspekata ovog problema svakako je i odsustvo svesti muškaraca o pravima žena ili čak odbijanje da prihvate ova prava..
Istroričarka Ana Jovanović navodi da se borba za ženska prava ne može završiti u skorijoj budućnosti.
„Jednom izboreno pravo konstantno se mora iznova braniti. Pored toga, društvena svest menja se mnogo sporije nego zakoni. Predrasude o ženama duboko su ukorenjene u društvu, ali i u svakom pojedincu i pojedinki. Te predrasude deluju kao kočnica, i čine da se rad žena mnogo strože ocenjuje“, pojašnjava ona.
Sa druge strane, odaje se utisak da danas samo žene koje su društveno i politički privilegovane mogu da ostvare svoja prava. Na udaru su prava trudnica i porodilja, radna prava žena, a nasilje kao u slučaju Marije Lukić ili Ksenije Radovanović opravdavaju i neke žene bliske ili uslovno bliske vlasti. Solidarnost žena na pozicijama moći sa ugroženim ženama ne postoji ni u ovom pitanju.
Advokatica Milena Vasić navodi da žene na pozicijama moći često biraju liniju manjeg otpora, te se prilagođavaju postojećem sistemu.
„Te žene imaju mogućnosti, ali ih ne koriste, jer ne žele da rizikuju stečenu moć. Sistemske promene u društvu ipak zahtevaju izlazak iz zone ličnog komfora i mnoge žene se na ovo, nažalost, ne usuđuju“, ističe Vasić.
Postoje dva načina koji vode do rešavanja konkretnih problema neprivilegovanih grupa, navodi Ana Jovanović. Menjanje svesti da određene pozicije nisu rezervisane za pripadnike određenih grupa ugledanjem na vidiljive pripadnike i pripadnice mogu biti na pozicijama moći jedan je od načina. Ono što sledi iz toga je drugi način, a to je da pojedinci i pojedinke koji imaju moć – zastupaju interese neprivilegovane grupe kojoj pripadaju.
U vezi sa ovim, Marija Ratković citira Žaka Ransijera, koji kada govori o paradoksu društva, navodi da nije moguće doći do promene odnosa moći iz stanja potčinjenosti, dok samo oni koji su potčinjeni žele da menjaju raspodelu moći u društvu, pa se zato sve vrti ukrug. Ona ističe kako je logičan sled okolnosti da je tek posle Drugog svetskog rata došlo do suštinskih promena jer je nova država imala ideologiju koja u svojoj osnovi ima pretpostavljenu jednakost svih ljudi.
Ratković ipak primećuje promene, naročito kada je reč o porastu žena koje imaju poljoprivredno zemljište. U početku je to bilo zbog poreske olakšice, ali danas su, naročito u Vojvodini, ženske zadruge i poljoprivredna proizvodnja u velikom porastu.
„Žene oduvek menjaju društvo, ali ne menjaju samo za sebe. Društvo po meri žene je pravednije za sve – od socijalnih pitanja do ekologije i ekonomske održivosti. Ekonomija u svojoj etimologiji ima upravljanje domaćinstvom – a istorija i obrazovanje žene u domenu organizacije kuće i domaćinstva je duga dva milenijuma i verujem da su, kada govorimo o pravednijem društvu u kome vlada socijalna pravda, iskustva svih žena ne samo primenjiva, nego neprocenjiva. Zamislite koji bi procenat muškaraca kroz istoriju bio ostvaren u društvu kada bi njihove karijere bile ugrožene svakodnevnim kućnim radom, spremanjem obroka, rađanjam, brigom o suprugama, deci i starima“, navodi Ratković.
Promene dolaze, navodi Milena Vasić, kada shvatimo da se tokom poslednjih godina vrši kampanja za retradicionalizaciju rodnih uloga koja se jasno vidi u pronatalitetnoj kampanji.
„Na taj način se u društvu hrani i održava postojeća mizoginija, pa smo tako prošle godine imali pronatalitetne slogane upućene isključivo ženama, poput: ,Rađaj, ne odgađaj’, a paralelno sa tim pripreman nam je zakon koji masovno obespravljuje trudnice i porodilje, poznatiji i kao Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom“, ističe ona.
Ana Jovanović sličnog je mišljenja i navodi da je neophodna radikalna promena kako bi se moglo krenuti ka jednakijim pravima:
„Pre svega u ovakvom sistemu, u kome mi trenutno živimo, nije moguće doći do jednakih prava. Trebalo bi promeniti i zakone i svest građana i građanki, ali te promene ne bi bile dovoljne“.
U promeni političke optike i skretanju ulevo, kao i u promeni zakona, ponašanja i obrazaca mišljenja, Marija Ratković vidi rešenje. Ipak, upozorava da zakoni treba da se pišu kao odgovor na probleme savremenog društva, a ne kao vraćanje na nešto tradicionalno što ne odgovara trenutnim tokovima:
„Zašto bi iko od nas živeo u zemlji koja ne prepoznaje, kriminalizuje ili otežava ostvarenje za naše osnovne potrebe – da se školujemo, radimo, da živimo u zajednici, raspolažemo imovinom, lečimo se, rađamo i pružamo brigu deci ili starima“.
Korak unazad iz straha nije prihvatljiv kao rešenje za bojazan od novog i drugačijeg, zaključuje Ratković.
