Treću godinu zaredom Niš je bio domaćin nečega što bi trebalo da bude praznik košarke i sjajna sportska manifestacija, a zapravo je parada huliganizma i divljanja pristalica dva beogradska kluba.
Možda će neko dok čita ove redove reći da preterujem i da se sada „ništa toliko strašno nije desilo“. Bilo je manje incidenata nego prethodnih godina, tek tu i tamo neka petarda i topovski udar i samo jedan čovek pogođen bakljom u glavu. Dižemo prašinu zbog jedne glave, jednog oka i malo dima.
Ne mogu, a da ne postavim pitanje, kada i zašto smo postali toliko tolerantni na nasilje pa nam je prihvatljivo ako samo jedna baklja pogodi nekoga u glavu? Koliko glava bi trebalo da bude polupano, koliko ljudi povređeno, a koliko prestravljeno od straha, da bismo shvatili da se zaista nešto ozbiljno dešava? Koliko problema da se desi pa da huligani budu zaustavljeni?
Utakmice beogradskih crveno i crno-belih obiluju mnogobrojnim incidentima, sukobima i neprijatnim situacijama u kontinuitetu poslednjih 20-25 godina. Gotovo da nije bilo nijednog derbija u fudbalu ili košarci koji je prošao bez problema i neke vrste sukoba. Minulih nekoliko godina i Niš ima „privilegiju“ da redovno ugosti pristalice dva kluba, kojima je izgleda jedino važno da izazivaju sukobe, divljaju na tribinama, ali i van hale. Niš se nametnuo kao najbolji domaćin Kupa Radivoja Koraća, jednim delom zbog dobre organizacije, a jednim delom zbog toga što drugi gradovi ne žele da budu domaćini huliganima i gledaju festival divljanja u svom mestu. Otkad je utakmica finala kupa u Kragujevcu 2013. godine prekinuta zbog divljanja navijača i kasnije nastavljena tek drugog dana, malo ko poželi da organizuje ovakve događaje. Pogađate, tada su finalu igali isti klubovi kao i sinoć u Nišu.
Niš je uvek spreman da organizuje kup, a na kupu često gledamo „večiti derbi“ koji možemo slobodno da nazovemo i „večiti problem“. I šta onda dobijemo? Gledaoci koji civilizovano dođu da gledaju utakmicu moraju da brinu za svoju bezbednost i paze da im nešto ne padne na glavu. Divljaci luduju na tribinama. Uglavnom bez kazne. Navijanje je koncipirano tako da najveći deo utakmice oni koji sebe nazivaju navijačima, a zapravo su huligani, vređaju protivnika, na najodvratniji način skandiraju rivalu, a tek jedan deo meča posvete bodrenju tima koji podržavaju. Kažu da je to ljubav prema klubu. Ne razumem, ali donekle mogu da istrpim i prihvatim verbalne ispade koje „navijači“ imaju na redovnoj bazi. To je deo navijačkog folklora svuda u svetu, pa ni Srbija nije izuzetak. Međutim, huliganizam, divljanje na tribinama i ugrožavanje bezbednosti učesnika događaja ili publike su apsolutno nedopustivi i takve postupke moramo najstrože osuditi.
Ne smemo da dozvolimo sebi luksuz da relativizujemo probleme, guramo ih pod tepih i da budemo srećni ako „samo jedna baklja pogodi nekoga u glavu“. Možemo da budemo zadovoljni tek onda kada budemo sigurni da možemo mirno da odemo na utakmicu i znamo da nam se ništa loše neće desiti. Svaki incident je problem i svaka, makar i najmanja opasnost kojoj su izloženi gledaoci je nedopustiva. Bezbednost svih učesnika sportske manifestacije uvek mora biti na prvom mestu. Kako možemo da garantujemo bezbednost bilo kome ili da će sve proći u sportskom duhu kada huligani nesmetano mogu da unose pirotehniku u halu? Ne možemo, zar ne? Kako roditelji da puste svoju decu na utakmicu, a da ne strajuju da li će im se nešto desiti?
Nakon finalne utakmice mogli smo da čujemo i komentare da je organizacija turnira bila dobra, a da su navijači verovatno misteriozno, nekim čudom uneli baklje na tribine. Neko im je pomogao, ovaj ili onaj, imali su „posrednika“ i slično.
Zaista je nebitno ko je i na koji način uneo. Na tribinama se našlo ono što ne sme da bude tu. Bezbednost publike je bila ugrožena. Jedan čovek je povređen kada ga je baklja pogodila u lice. Nebitno ko je kriv, nebitno je sa koje strane. Jedino što je važno da se desilo ono što ne sme da se dešava. I nije se desilo prvi put, a kako stoje stvari, sasvim izvesno nije ni poslednji put. Kada se ovakve stvari dogode, priča o dobroj organizaciji pada u vodu. Nije dobra organizacija i nije sve kako treba, ako je neko povređen.
Alarmantna je činjenica da su huligani slobodni da rade šta im je volja, uglavnom bez sankcija. Država ne može, ili što bi bilo još gore, ne želi da ih zaustavi. Srpski sport koji je već poprilično degradiran, nalazi se u relnoj opasnosti da bude i potpuno uništen. Politika je uvek bila umešana u sport, ali je utisak da se sada sport zaista nalazi u kandžama onih koji sa sportom nikakve veze nemaju. Sport propada, navijači ispaštaju, a huligani vladaju.
I na kraju, šta stvarno Niš dobija od ovakvih manifestacija? Mali broj Nišlija koji uspe da dođe do karata, može da isprati nekoliko utakmica, ali da sve vreme razmišlja hoće li im se nešto desiti. Svi su u opasnosti. Ovog puta je jedan čovek povređen, sledeći put će ih možda biti više. Sledeći put ćete možda to biti baš vi ili vaše dete ako se nađe na utakmici. Da li vas to brine? Kada se sve završi, srećni smo ako divljaci ne polupaju nešto po gradu, ako nam ne oštete halu Čair ili naprave neki drugi incident. Ne možemo i ne smemo da ostanemo nemi na ovakve događaje. Moramo da podignemo glas protiv nasilja svake vrste. Huliganima nije mesto na sportskim terenima i tribinama.
Niš je uvek bio i ostaće otvoren za sve goste. Dobri smo domaćini i volimo da nam ljudi dolaze. Ali Nišlije nisu divljaci, Nišlije ne vole incidente u svom gradu. Ako ćemo da organizujemo kupove da bi se huligani iživljavali ovde i dovodili u opasnost naše živote, neka hvala. Ja neću takav kup. Ne moramo da budemo domaćini nikada više.
