Današnja deca navikla su da slobodno vreme provode u školama sporta, stranih jezika, glume, plesa. Roditelji se neretko bave samo bazičnim potrebama dece, a edukaciju i zabavu prepuštaju stručnjacima ili organizovanim grupama. Šta se dešava kada nije moguće tako im organizovati vreme i kada su po čitav dan u kući i deca i roditelji, koji još moraju i da rade.
Pedagoškinja i jedna od pokretača Zajednice za podsticanje stvaralaštva dece i odraslih „Dedina garaža“ Nina Spasić kaže da sada moramo da se setimo kako su nâs roditelji zabavljali kada takve školice nisu postojale, a bile su restrikcije, bombardovanje i slično.
„Razmišljajući o tim situacijama, shvatila sam da smo se mi sa našim roditeljima igrali. Mnogo je igara koje su nama spasile detinjstvo, spasile nas od strahova. To su igre ’na slovo, na slovo’, ’zanimljiva geografija’, ’kaladont’, ’pantomima’, i mnoge druge kojih sigurno svako može da se seti. Lekovita je atmosfera u kojoj porodica sedi na kauču i igra se ’toplo-hladno’, gde se sakrije predmet i dete ga traži, ili obrnuto. U tom duhu je i igra zapažanja, gde igrači posmatraju prostoriju u kojoj se nalaze, jedan igrač izađe na par minuta, ovaj drugi promeni izgled sobe u jednom detalju – pomeri se zavesa, okrene zvučnik ili bilo šta. Igrač se vraća u sobu i treba da pogodi šta je novonastala promena. Isto to može i sa delovima odeće“, predlaže Spasićeva.
Igra je nužnost za dete, kaže ona, a ovih dana mogla bi da bude mogućnost za odrasle. Zajednička igra je najbolja šansa za uklanjanje stresa i za decu i za roditelje, jer je pre pojave televizora i telefona bila način zabave i za odrasle.
„Sve te nazovidokoličarske društvene igre, kao što su ’iks-oks’, ’ne ljuti se, čoveče’, ’jamb’ u stvari su antistres igre. Najbolje je da loše okolnosti iskoristimo na najbolji način, da prihvatimo ovu situaciju kao izazov i da budemo pravi-pravcati roditelj. Naravno da će svako od nas da koristi i internet, tablet ili telefon u jednom delu dana, ali večernja atmosfera u kojoj će roditelj da se smeje dok igra pantomime, dete će doživeti kao blagodet. Neki roditelji će se možda prvi put igrati sa detetom“.
I rad od kuće tokom pandemije uz igru
I roditeljima koji rade od kuće Spasićeva preporučuje da uveče, kada završe s poslom, makar pola sata posvete igri sa detetom, jer će to prijati i njima. A dok radi, roditelj može detetu da zadaje zanimljive zadatke.
„Mogu, na primer, da se dogovore da kuću pretvore u hotel: ’Ovih dana naša kuća je hotel zatvorenog tipa. Hajde da mu smislimo ime, da se dogovorimo ko će biti konobar, ko higijeničar, ko će da osmisli uniformu, a ko dnevni meni…’. Tako će deca obavljati i neke kućne poslove. I slobodno zadajte detetu ono što se zove psihodrama: ’Ti si mama koja treba da radi, ja sam dete. Na koji način bi ti meni organizovao/-la vreme’? Deca mnogo vole da igraju uloge, da budu deo malog pozorišta, a ovo ih stavlja u situaciju da dožive empatijsko iskustvo“, predlaže Nina Spasić i upozorava da mnogo toga zavisi od karaktera deteta i prethodnog vaspitanja, ali da će sigurno prihvatiti makar neku od igrica koje mu roditelj ponudi.
Ona predlaže i vunicu kao dobar materijal za igru u kući. Na parčetu kartona mogu da se izbuše rupice, kroz koje mogu da se provuku ili plastične iglice, ili parčići grane po određenoj šemi, po kojoj će dete provlačiti vunicu.
„Sve što imate u kući može da bude odličan materijal za igru. Na primer – obična kutija. Dajte detetu izazov da od kutije napravi pozornicu, kućicu ili metamorfozator u koji neko može da uđe, pretvori se u nešto drugo i izađe. Takođe, zid može da se obloži nekim papirima, pa da se dete oproba u zidnom slikarstvu. Mogu da mu se zadaju projekti, na primer, da za tri dana osmisli organizaciju nekog događaja, rođendana ili nešto slično“, poručuje Nina Spasić.
Recept za domaći plastelin
Pomešati jednu čašu brašna, jednu čašu soli i jedan limuntus. U drugoj posudi zagrejati čašu vode i kašiku ulja, u to sipati prethodno pripremljene sastojke i mešati oko pet minuta, dok se ne zgusne. U smesu se mogu dodavati boje, tečne ili u prahu. Zahvaljujući limuntusu, ovakav plastelin može da stoji i mesec i neće se umirisati.
Krizne situacije se uvek lakše prebrode u porodičnom okruženju.
„Ja se sećam da su nas, za vreme restrikcija, roditelji učili da pevamo. Svaka aktivnost u kojoj roditelj uživa, biće najdraža aktivnost deteta. Sve što vidi da roditelj radi, a da nije držanje telefona, privući će i dete. I svemu što radi sa detetom, roditelj treba da pristupi posvećeno, kao kad pretražuje po internetu. I sami su zaboravili u čemu sve uživaju. Igra, igra i samo igra – neka nas ovo vreme isprovocira da se igramo sa detetom i dobićemo više koristi nego štete“, poručuje Spasićeva.
