Ko upravlja medijima? Granica između autoritarnosti i demokratije. Satira i sloboda. Gde se to nalaze danas mediji u Srbiji?
Koliko su mediji u Srbiji slobodni? Gde bi nam bio kraj kada bismo se vodili izveštavanjem u korist građana, a ne elite kojoj mediji u današnjem vremenu služe? Da li je moguće boriti se protiv cenzure i autocenzure? Koliko mediji oblikuju svest građana i utiču na kreiranje njihovog mišljenja i da li je satira možda jedini način danas koji omogućava prisutnost kritičkog mišljenja u javnosti? Ko to kontroliše medije, a da li kontrolišu mediji nekog?
U Srbiji kao i mnogim zemljama širom sveta nastupaju brojni problemi u medijima. Da nema medija ne bi bilo ni informacije i sveta. Ljudi imaju konstantnu potrebu za saznanjem, ali kakve su te informacije koje oni dobijaju od medija? Šta je sloboda, šta je demokratija i gde smo se mi to zagubili na putu između objektivnosti i kapitala? Na to kakvo je stanje u Srbiji prof. dr Zoran Jevtović kaže: „Složeno i kontrolisano polje u kojem vlast pokušava na različite načine, krenuvši od političkih pritisaka da iskaže svoje stavove. Ne pomaže kreiranju prave demokratskte javnosti, a vlast ne shvata da je pravljenje dobrog ambijenta u svim medijima dobro za trenutak kada ona ne bude više vladajući element u državi.“ Vlast kontroliše medije, a treba govoriti o novinarstvu koje služi u korist građanima, ili ipak vlasti?
„Sloboda medija u Srbiji nije na nivou na kakvom bi trebalo da bude“ govori direktor Media centra u Nišu, Mladen Velojić, „posledica toga i kako to vidim jeste da kao građanin ne dobijam informacije od medija koje bi trebalo kvalitetno da formiraju neki stav. Nedostaje tu malo objektivnijeg istraživačkog novinarstva. Mislim da se mediji više bave propagandom nego informisanjem građana trenutno.“ Kako je moguće uticati na promene i pozabaviti se informisanjem građana, ne podleći pritisku vlasti? Ko izveštava o čemu? Vidno postoji problem koji treba rešiti.
„Mediji su u Srbiji formalno slobodni, i to im garantuje zakon i Ustav. Situacija je, medjutim, po mom mišljenju, daleko od idealne“ kaže predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije Petar Jeremić. „Danas imamo svega nekoliko medija, koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke, i u kojima je moguće pročitati različite stavove, polemike, sučeljavanje argumenata i sve ostalo što je bitno za formiranje mišljenja čitalaca o dogadjajima i pojavama u društvu. Većina medija danas, na moju žalost, radi u interesu raznih centara moći. Pre svega političkih, ali i ekonomskih koji su neizbežno povezani sa njima“ dodaje Jeremić. Da li je svuda tako? Postoji li zemlja koja nema problem sa slobodom medija i u kojoj oni zaista služe objaketivnom izveštavanju i služe građanima?
O cenzuri i autocenzuri
Ukoliko bi štampa bila slobodna, štampalo bi se sve ono po ličnom ophođenju novinara, ne bi bilo nikakvih prikrivanja i nedorečenosti. Ne bi bilo zabrana i menjanja teksta ili njegovih delova. Štampalo bi se ono što građani žele, treba i moraju da pročitaju i znaju. Međutim, to nije tako. Mi nemamo cenzuru kao zakonom propisanu zabranu ali zato imamo jako moćne cenzore, a svakako njihova moć utiče i na autocenzuru.
„Pojavi se neki Piter Ajnštajn i saopštiti vam da vaša emisija više ne ide „jer nema rejting“ priča Jeremić. „Dokaze za te njegove tvrdnje još nismo videli, ali Utiska nedelje nema na B92, a ono što je strašno u našoj profesiji je da Olji Bećković nijedna druga televizija nije ponudila angažman, ako se ne računa ona obmana Željka Mitrovića. Zato što nikom od vlasnika ne pada na pamet da se zameri vlastima, a čelnim ljudima Javnog servisa nije do talasanja, iako bi takvoj emisiji bilo mesto baš na Javnom servisu. Dakle, cenzura je prisutna kroz samocenzuru“ dodaje Jeremić.
Profesor dr Zoran Jevtović kaže: „Što je društvo više autoritarnije i siromašnije to je autocenzura sve veća, takođe u ovoj žestokoj tranziciji je sve manje novinara u redakcijama, oni sve češće odlaze, u strahu su i zbog tog straha oni trguju sa svojom savešću i na taj način dolazi do pakta između đavola i anđela i novinarstvo izdaje svoju osnovnu suštinu. Rezultat toga je sve više nepoverenja u novinarske proizvode i programe, razvija se senzacionalizam i tabloidizacija u medijskim sadržajima.“
Marko Dražić, urednik Njuz magazina kaže: „U početku sam se pitao da li su novinari sami krivi i da li „preventivno“ preskaču neke vesti za koje možda ne bi ni imali problema da ih puste, ali sam u više navrata čuo koliko ima pritisaka, tako da počinjem da verujem da je autocenzura u većini slučajeva prisutna sa jakim razlogom.“
Mladen Velojić kaže da je najveći problem u finansiranju, „Jer svako ko daje novac očekuje da se o njemu dobro izveštava. Kod nas podrška medijima su državne institucije i postoji problem kako uspostaviti sistem da mediji ne zavise od novca onih ko ih finansira.“ Gde bi bilo kraja ovom svetu kada bi se vlast sama borila o nezavisnom izveštavanju i služenju građanima?
Oblikovanje svesti građana
„Vlasnici su uplašeni za prihode svojih medija koji direktno zavise od blagonaklonosti vlasti“ ističe Petar Jeremić. „Novinari su uplašeni za svoja radna mesta i znaju šta i koje bi trebalo zaobilaziti, ko se sme napadati a ko ne, a čitaoci i gradjani, na niskom nivou medijske pismenosti prihvataju zdravo za gotovo ono što im se servira“ dodaje Jeremić. Situacija je vrlo očigledna i „mediji na taj način utiču na svest građana, jer u Srbiji vlada potpuna medijska nepismenost“ dodaje Jeremić.
Poslednjih godina imamo primere sve češćeg i zastupljenijeg tabloidnog novinarstva, trvijalizacije programa i bavljenje generalno društveno nebitnim i manje bitnim temama u većoj meri od one koja je dozvoljena. Na taj način skreću se misli građana sa drugih bitnijih stvari, a nema mnogo zastupljenosti glavnih i vodećih problema u društvu. Razvoj infotejment novinarstva preuzima glavnu ulogu, a sve ostale informacije ostaju zamagljene. Marko Držaić u vezi sa tim kaže: „Mediji imaju važnu ulogu i problem postoji poslednjih godina otkako su mnogi urednici počeli da prilagođavaju sadržaj onome o čemu misle da njihova publika želi da se informiše, zaboravljajući da su oni ti koji treba da utiču na formiranje ukusa svoje publike.” Ukus se forimra kroz razne rijaliti šouove kojih ima sve više na televiziji, plasiranjem senzacionalističkih vesti pa čak i skretanjem pažnjena na neke nove vrste gripova i nedostatak vakcina za iste, jer svake godini imamo neki novi svinjski, ptičji ili neku desetu vrstu gripa.
Satirom do slobode
Mnogo primera u medijima koji se bave satiričnim vidom izveštavanja i na taj način kritikuju vlast, međutim njima niko ništa ne sme ili se bar suzdržava da kaže, jer ukoliko neko kritikuje satiru taj verovatno nije normalan. Isti je slučaj bio ranije na dvoru, jedino je dvorska luda imala pravo da kaže kralju sve što misli, a da ne bude kažnjena, tako da možemo zaključiti da se situacija i danas ne razlikuje mnogo od pređašnjih.
Marko Dražić kaže: “Često nam ljudi govore kako u nama vide jedinu opoziciju, što nas plaši i što ni ne treba da bude naša uloga. Situacija sa satiričnim medijima, pogotovu sa portalima, jeste nešto bolja nego sa ostalim medijima, ali ne želim da verujem da je jedini način da se kritikuje situacija u društvu pisanje za neke satirične formate.” Ali, da li je trenutno to jedini izlaz?
Da je satira dobra ali ne i dovoljna kaže prof. dr Zoran Jevtović. Na to se nadovezuje misao Velojića da je “satira samo jedan od mogućih načina slobodnog izražavanja.” Ukoliko je jedan od mogućih koji su to ostali?
Ozbiljni problem ozbiljnog novinarstva
„Pravim novinarstvom se danas u Srbiji mogu baviti samo uporni, tvrdoglavi ljudi, sposobni da istrpe fizički i psihički teror vlasnika medija i politički podobnih direktora –urednika“ govori Jeremić. „Takvi novinari moraju biti spremni i na činjenicu da možda neće ni hleba imati da jedu, ali će sa ponosom moći da kažu da jesu novinari. Oni ostali koji pristaju da budu puki izvršioci nečije volje u medijima nisu dostojni da sebe nazivaju pripadnikom naše profesije. Na žalost, danas su u Srbiji oni većina,“ nastavlja Jeremić.
U celoj Srbiji mediji su pod sve većim pristiskom vlasti, moćnici kreću da ukudaju emisije koje su bile možda jedina nada i spas novinarstvu. Imamo primer Olje Bećković, primer Brankice Stanković kao i primere u emisijama gde umesto da voditelj vodi razgovor i postavlja provokativna pitanja, osoba koja treba da bude intervjuisana kreće da govori sama i da nameće neke svoje teme za razgovor. „Nisu loša vremena, loši su ljudi,“ delimično opisuje situaciju između medija i vlasti, elite i građana. Autoritarnost naspram demokratije. Sloboda kao lažni privid toga. Sloboda kao reč ali ne kao delo.
„Jedino rešenje jeste u nekoj raspodeli bogatstava i svesti“ govori prof. dr Jetović. „Sve veći broj stanovnika treba da dobije korektnije uslove za život inače će u percepciji doći do velikih konflikata i samo će se još više ubrzavati sa novim tehnologijama. Važno će se raspodeljivati sve više putem manjeg, novca će u medijima biti sve više, ali samo u određenim medijima. Pravićemo ikebanu mnoštva medija koji će cirkulisati na ivici opstanka, a imaćemo nekoliko glavnih – globalnh medija koji će kreirati tu glavnu liniju“ kaže prof. dr Jevtović.
U ovom vremenu, medijima je potrebna veća sloboda izražavanja. Da li će je biti, ko će kime upravljati? Šta je savremena tehnologija donela novinarstvu? Pregršt informacija, koje nisu ili jesu proverene, premalo kritike a previše neproverenih činjenica. S druge strane, jedino na internetu možemo čuti neke vesti koje se ne smeju objavljivati, ali da li su one kredibilne? Vlast kontroliše medije, a da li mediji kontrolišu vlast ostaje pitanje.
Tamara Stošić
Filozofski fakultet Niš,
Departman za novinarstvo
