„Kao i svaki čovek, i korisnica, odnosno korisnik, invalidskih kolica, želi da vodi, nazovimo to tako, normalan život“, kaže povodom Međunarodnog dana korisnika invalidskih kolica upravitelj Fondacije PONS Ivan Novković.
Želeći da postoji dan koji bi bio posvećen korisnicima invalidskih kolica i time postanu vidljiviji, Britanac Stiv Vilkinson pre deset godina najavio je prvi Međunarodni dan korisnika invalidskih kolica. Kako on navodi u svojoj brošuri, ciljevi ovog Dana su promocija pozitivnih uticaja na korisnike invalidskih kolica, zahvalnost svima koji ovoj populaciji omogućavaju nesmetan život i pokušaj da se svima obezbede invalidska kolica jer desetine miliona ljudi širom sveta nemaju uslove za nabavku istih.
Najveći problem, kako navode korisnici invalidskih problema, leži u nepoštovanju Zakona i nereagovanja na kršenje. Iako je pravni okvir koji se odnosi na osobe sa invaliditetom zaokružen 2011, ljudska prava su im ugrožena, a najviše pravo na slobodno kretanje.
„Potrebu za kretanjem, makar privremenom promenom mesta boravka, to jest okruženja, ima svako od nas, ali se manji broj ljudi usuđuje da pokuša“, navodi Novković i dodaje da je taj problem kompleksniji, „S jedne strane imamo donosioce odluka na svim nivoima vlasti koji ništa ne rade da naseljena mesta učine konačno pristupačnim za nas.
Da su potrebe korisnika invalidskih kolica jednake, svedoči Dragana Đorđević i navodi da nešto manje od 95% svih vanjskih sadržaja nije dostupno zbog nepristupačnosti.
„Stepenice, loše rampe na trotoarima, uzani ulazi, uzani trotoari sve nam je to veliki problem“, dodaje ona.
Uprkos poteškoćama u kretanju po gradu, Ivan Kocić ne odustaje od kretanja i kad mu vremenski uslovi dozvoljavaju – prelazi i dvadesetak kilometra na dan.
„Mene šetnja ispunjava – odmorim se psihički, nadišem se vazduha, vidim ljude i popričam sa njima“, kaže Kocić i dodaje, „Meni to puno znači jer mogu da se osećam kao čovek“.
Problemi, kako navode naši sagovornici, nisu nerešivi – „svaka zebra dve kosine umesto ivičnjaka“.
„Ne može ni svako da radi rampe – mora po standardu i mora da bude kako treba, a ne za oko“, navodi Kocić.
foto: privatna arhiva
Ipak, osim nemanja ili loših rampi na pešačkim prelazima, veliki problem je i nepristupačnost nekih zdravstvenih ustanova i klinika osobama sa invaluiditeom, kao i većine državnih i gradskih institucija.
„Škole, zdravstvene ustanove, državni i organi lokalne samouprave – to mora da bude po zakonu. Mislim da se mnogo priča o tome, gubi energije, a da se malo radi. Umesto da se govori o tome kako da se socijalizuju deca od vrtića i osnovne škole“, navodi Kocić.
„Pored više nego očite nepristupačnosti javnih zgrada, u Nišu bih kao gorući problem izdvojio javni prevoz. Izbegavanjem donosioca odluka na lokalnom nivou, da u tender uključe obavezu prevoznika da na svim linijama imaju niskopodne autobuse, prekršeno je više zakona, a nama i dalje onemogućeno da ostvarimo jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo na slobodno kretanje“, dodaje Novković i navodi da neretko dolazi i do diskriminacije od strane posade autobusa u javnog gradskom prevozu.
Svakodnevno, organizacije koje se bave osobama sa invaliditetom, njihovim pravima i zaštitom pokušavaju da na najbolji i najbrži način dođu do rešenja pristupačnosti korisnicima invalidskih kolica. Grupa autora snimila je i film „Rijaliti u invaldskim kolicma“ u kome osobe koje nisu korsnici kolica provode jedan dan u njima i svedoče sa kakvim se sve poteškoćama susreću osobe koje koriste invaldiska kolica.
„Problem su donosioci odluka na svim nivoima vlasti koji svojim nemarom čine diskriminaciju i vidljivo i nevidljivo nasilje nad zajednicom u celini kojoj ja pripadam, a da ujedno imaju sve poluge u svojim rukama“, kaže Novković i dodaje da ipak ostaju „kratkih rukava zato što se različite institucije u okviru sistema međusobno štite“.
Da je moguće obezbediti nesmetan i normalan život korisnicima invalidskih kolica, može kao primer poslužiti Roterdam. Naime, ovaj holandski grad je 2017. dobio nagradu Access City Award – jedne od inicijativa kojom Evropska komisija pokušava da osigura jednak pristup punom gradskom životu za osobe sa invaliditetom, nagrađujući progres gradova u ovoj oblasti.
„Mi ne tražimo ne znam šta, nego da uđemo u neki objekat kao i oni koji ne koriste kolica. Pogotovo državne institucije, pošta, gradonačelnik… Dakle da me niko ne nosi na ruke, nego da uđem ko i svuda. Najgore je što to nije skupo, nego je više neznanje“, zaključuje Kocić.
