U godini obeležavanja tri decenije od nastanka interneta, sve se teže možemo setiti kako je funkcionisao život bez društvenih mreža, nepoznati pojmovi se tražili po rečnicima i enciklopedijama, a ulice po gradu bez aplikacije, ili kako smo se o vremenskim uslovima informisali isključivo u emisijama na televiziji ili radiju.
Pretečom interneta mogu se smatrati mreže unutar institucija i univerziteta u Americi ‘50-ih i ‘60-ih godina prošlog veka.
„Najpre su kablom bila povezana dva računara , pa više njih, zatim je krenulo povezivanje različitih institucija, a nakon toga kreće povezivanje Evrope. Norveška seizmička mreža prva se povezala na američku mrežu interneta, i tako je stvorena infrastruktura za nastanak interneta“, priča Milan Milošević, docent Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.
Istorija interneta usko je vezana za CERN, instituciju za nuklearna istraživanja koja proučava fiziku čestica, a jedno od najpoznatijih dostignuća jeste otkriće Hiksove čestice. CERN se smatra mestom na kome je rođen world wide web.
„Postojala je ogromna količina podataka nastalih u akceleratoru koja je morala da se obradi, a nakon toga se javljala potreba istraživača da rade sa tim podacima. To ih je primoralo da naprave nešto što je njima omogućilo razmenu i korišćenje podataka, a to je kasnije omogućilo da se world wide web proširi relativno brzo“, priča Milošević i dodaje da je upravo 1989. godine CERN „otvorio svoja vrata“ ka internetu. Već početkom poslednje decenije 20. veka sve mreže na planeti postaju deo interneta i samim tim počinje njegovo masovno korišćenje.
Prvi internet sajt bio je na adresi http://info.cern.ch/.
Iako se misli da su davno prevaziđene, interesantno je da se podaci koje CERN koristi u istraživanjima u najvećoj meri čuvaju na magnetnim trakama, a znatno manje na hard diskovima.
„Magnetne trake imaju prednost jer su izdržljivije od hard diskova, ali sa druge strane, to je spor medij. Informaciji sa diska može se pristupiti bilo gde, a na traci se podaci čitaju redom. Postoje veliki kontejneri sa magnetnim trakama, robotske ruke traže određenu traku, ubacuju je u kompjuter, pročita se i pošalju se podaci. Ali, broj otkaza magnetnih traka je znatno manji, a i cena je daleko niža“.
Osim u CERN-u, njihovi podaci čuvaju se i u Budimpešti.
„Besmisleno je porediti brzine protoka informacija u vreme nastajanja interneta, koja je bila manja od jednog dial-up modema koji smo svi mi koristili. Ali tada je bilo malo teksta, dok o slikama i video-zapisima nije moglo ni da se govori. Sve se razvijalo relativno brzo i tako smo došli do današnjih razmera“.
Upravo zbog brzine razvoja interneta, nemoguće je predvideti njegove razmere i način korišćenja u budućnosti.
„Danas je aktuelan internet of things, pa imamo frižidere, mobilne telefone, satove, usisivače i sve živo povezano na internet. Tu je ogroman broj senzora koji rade ozbiljne poslove. Jedna od velikih primena je u poljoprivredi, gde se senzorima prati kompletno stanje svega, primenjuju se informacije i može da se reaguje u svakom trenutku. To će se sigurno sve više razvijati, a stvari koje poznajemo menjaće oblik. Pre svega na polju minijaturizacije i robotike treba očekivati buduće razvoje“.
Nastanak interneta svakako je promenio svet, način na koji se ljudi informišu, snalaze u prostoru i komuniciraju sa drugima.
„I mi koji smo živeli bez interneta do neke 1998. godine već smo zaboravili kako je to bilo. Današnja deca to ne mogu ni da zamisle. Jednostavno, čovek se mnogo lako privikne na stvari koje mu“.
