Svi koji me poznaju znaju da je moja ljubav prema životinjama neograničena. Miševi su, za mene, mala, slatka stvorenja koja, iako kod nekih ljudi izazivaju iracionalne strahove, nemaju ničeg pretećeg u sebi. Baš ničeg. Toliko su mali i bespomoćni da su ih kroz istoriju za svašta koristili. Možda ponajviše za eksperimente – kako u prirodnim tako i u društvenim naukama. Izgladnjivali, drogirali različitim sadržajima, stavljali u kaveze, a oni, tako mali i nejaki, slušali, povinovali se, neretko umirali, vođeni samo instinktom samoodržanja – onim što ih životinjom i čini. Prepušteni na milost i nemilost Gospodaru, bili vlasništvo.
S druge strane imate čoveka. I on je životinja. Kroz istoriju su se mnogi veliki umovi rvali sa pitanjem šta čoveka odvaja od svih ostalih životinja. Filozofi su došli do toga da je ono što nas odvaja od svih ostalih životinja upravo odnos prema sopstvenom životu. Ne emocije – znamo da su nam životinje nebrojeno puta pokazale da emocije imaju – od slonova, koji sahranjuju svoje mrtve, do ptica koje, bar većina vrsti, imaju jednog partnera za ceo život, pa kad partner umre ostaju sami, doživotno. Ne inteligencija – ja znam da je moj pas Sara pametnija od nekih ljudi koji poznajem – ima i funkcionalnu i emotivnu i socijalnu inteligenciju, na poprilično visokom nivou. Ne ni govor – verbalizacija nije jedini vid komunikacije, od pčela do gorile Koko. Odnos prema sopstvenom životu!
Šta to tačno znači? Nije to samo odnos prema smrti (mada je veliki deo, raznim vrstama smrti), nego prema životu samom – prema kvalitetu života. Prema granicama koje postavljamo. Prema vrednostima koje hoćemo. Prema svakodnevnici koju živimo. Prema ciljevima kojima stremimo. Prema zaveštanju koje ostavljamo.
Došlo je vreme da se biraju strane. Lično sam zbog toga i tužna i srećna istovremeno! Šta ćete, luda su vremena. Tužna što je uopšte došlo do toga. Srećna, jer je konačno došlo! A na tome hvala ovoj divnoj, dragoj deci! Što je još jedan činilac onog odnosa prema životu – svako neka u svoje dete pogleda i neka razmisli – i o nadstrešnici i o naplatnoj rampi i o pelenama u fabrikama i neka sam nastavi niz.
Imam poruku i za moje prosvetare – znate kako nas boli što ljudi ne razumeju i ne vide da se naši štrajkovi najmanje tiču plata? E, izvol’te! Čak i što se tih plata tiče, da znate da NIKO, ali zaista niko, ne može tek tako da vam ni DEO plate oduzme bez disciplinskog postupka i rešenja (koji traje mesecima, a posle 6 zastareva). O otkazima čak i ne bih, ali ‘ajde – zar stvarno mislite da mogu da smene više od 8000 nastavnika, koliko nas je trenutno u POTPUNOJ OBUSTAVI nastave? Da će nas zameniti nekim sasvim novim ljudima iz dalekih zemalja, da nam uče i vaspitavaju decu? Drage moje kolege, sve do jednog fakultetski obrazovane, da li stvarno mislite da je to uopšte moguće, a kamoli da će da im prođe?
Za kraj i za sve nas, znate one miševe s početka priče? Došlo je vreme razvrstavanja, pa birajte – hoćete li biti miševi ili ljudi!
*Autorski tekst profesorke filozofije Jelice Stošić iz Prve niške gimnazije “Stevan Sremac”
