Član plivačkog kluba osoba sa invaliditetom „Delfin“ Nikola Ljubisavljević, inače učenik četvrtog razreda Gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu, jedan je od najnagrađivanijih u klubu i gotovo ni sa jednog takmičenja ne dolazi bez medalje. Plivanjem je počeo da se bavi „iz nužde“, odnosno na preporuku lekara, i tada nije ni slutio da će mu to postati velika ljubav.
Rekreativno je počeo da pliva 2012. godine, a tri godine kasnije to je prešlo na ozbiljniji, takmičarski nivo. Plivanje nije bio njegov prvi izbor, pored nekoliko sportova kojima se bavio, četiri godine je trenirao i fudbal.
„Dana kada mi je doktorka rekla da moram da prestanem sa fudbalom sećam se kao da je sada. To je bio veliki šok, nisam znao ni da plivam kako treba. Prvo je bio revolt, nisam želeo da krenem sa plivanjem. Nije to prelazak sa fudbala na košarku, gde se takođe trči, nego je ovo nešto potpuno novo. Mnogo mi je bilo teško. U međuvremenu sam zavoleo plivanje i sada ne mogu da zamislim dan bez bazena“, priča Nikola i kaže da je upravo baveći se ovim sportom stekao mnogo prijatelja kako iz Niša, tako i iz drugih gradova i zemalja.
„Na rođenju su mi slomili ključnu kost i pokidali sve nerve, do 25. dana ruka mi je bila potpuno nepokretna, a onda su moji roditelji krenuli od Doma zdravlja, preko bolnice na rehabilitacije i sve to je trajalo desetak godina. Svakog dana posle vrtića, a onda posle škole majka ili otac su dolazili po mene, odlazili smo u Nišku Banju i tamo smo provodili po sat ili sat i po“, seća se ovaj niški sportista.
Sada trenira svakog dana najmanje po dva sata, u zavisnosti od školskih obaveza. Od mnogobrojnih medalja koje je osvojio na različitim plivačkim takmičenjima, jedna od najdražih mu je iz Instanbula, sa kampa za plivače sa invaliditeotm, na kome je bilo takmičara iz više od deset zemalja.
„To je bio moj prvi susret sa osobama sa invaliditetom. Kada sam tamo video šta sve ljudi mogu, bez obzira na invaliditet koji imaju, ja sam bio zapanjen. To iskustvo mi je mnogo pomoglo da se usmerim ka određenim disciplinama plivanja“, seća se Nikola, a na uspehe koji mu mnogo znače dodaje i medalju sa štafetnog plivanja iz Splita, kao i sa nedavno održanog petog Beograd open-a, na kome je osvojio dve zlatne medalje, na 50 i 100 metara kraul, slobodnim stilom. Kako kaže, odlazak na Olimpijske igre za njega je cilj koji je još uvek predaleko.
„Plivanje je najmasovnije, a najteže među parasportovima. Kada se uporede norme za zdrave i osobe sa invaliditetom, prosto ne možete da verujete da to može da se ispliva. Ja se trudim i treniram za to, jer su Olimpijske igre vrhunac svakog takmičarskog sporta, posle toga nema dalje! Možda prvo neko evropsko, pa svetsko prvenstvo, mada i oni imaju rigorozne norme“, kaže ovaj mladi sportista.
Kao i svaki profesionalni sportista, bilo je i kriza kada je razmišljao o odustajanju od plivanja.
„Ja treniram sa osobama koje nemaju nikakav invaliditet i to mi prestavlja dodatni podstrek. Oni su, naravno, bolji od mene, ali se ja trudim da ih stignem. Desi se da nekada ne mogu psihički da izdržim da oni budu ispred mene, pa mi bude svega preko glave i pomislim, što lepo ne odem kući ili u kafić, a ne da svakodnevno provodim po tri ili četiri sata u bazenu. Ali onda se setim svih lepih putovanja, prijatelja koje sam na plivanju stekao i mogu da kažem da sam srećan da sam ovde gde sada jesam“.
Kada njegov klub „Delfin“ odlazi na takmičenja, uvek nailaze na razumevanje društvene zajednice i dobiju donacije koje im pokriju troškove putovanja. Sa druge strane, kako kaže Nikola, bilo bi dobro da osobe sa invaliditetom imaju malo bolje uslove za bavljenje sportom.
„Ja nemam veliki stepen invaliditeta i mogu da se krećem u svakom prostoru, pa i na bazenu. Što se tiče ljudi u kolicima, njima je možda nešto teže i to svakako može da bude uređeno na mnogo višem nivou, po ugledu na neke druge zemlje. Uglavnom, mogu da kažem da imamo vrlo korektne uslove za trening“.
Prema preporuci Nikole Ljubisavljevića, mladi koji imaju bilo kakav fizički invaliditet bi morali, kao prvo, da izađu iz svoje zone komfora, kako bi shvatili da ništa nije nemoguće.
„Kada sam počinjao sa plivanjem, meni su suze kretale pre polaska na bazen, nije mi bilo dobro. Ali, ljudi treba da probaju, pa da vide da su sposobni za velike stvari i da sport može mnogo dobrog da im donese, jer su okruženi ljudima i deo su društva u svakom pogledu“, poručuje Nikola i ukazuje na to da se danas mladi inače ne bave sprotom u dovoljnoj meri.
„U osnovnoj školi je u mom odeljenju bilo mnogo sportista, i to uspešnih, bili su veliki potencijali. Kako smo došli u srednju školu, njih dvoje ili troje se profesionalno bave sportom. Razume se da sada mnogo više treba učiti, ali vremena ima za sve, samo ako se lepo organizuje. Gledam, moji drugari iz škole bi uvek radije negde na kafu, a ja sam uvek za to da se, ako smo već sposobni za to i imamo uslova negde u blizini, rekreiramo umesto da sedimo“, i napominje da se sportrom ne mora nužno baviti profesionalno, i rekreativni sport je od velike važnosti za zdravstveno stanje svakog čoveka.
