“Pravo na privatnost danas je privilegija”

Civilizacija je dostigla onaj stepen razvoja koji u prvi plan stavlja vrlo važan zadatak, a to je obezbediti, zaštititi i omogućiti ostvarenje fundamentalnih ljudskih prava i sloboda, te s tim u vezi podignuti svest svakom čoveku, nametnuti svakoj državi ideju o važnosti poštovanja i ostvarenja tih prava. Među ogromnim brojem prava i sloboda, koje su garantovane mnogim konvencijama, ustavima, zakonima i podzakonskim aktima, a za koje se savremeni čovek izborio, nalazi se i pravo privatnosti.

O pravu privatnosti se diskutovalo još od davnina, od starih kultura Grka i Hebreja, do savremenih međunarodnh debata, od toga da je pravo privatnosti „pravo da budemo ostavljeni na miru“ do one široko određene „pravo pojedinca da određuje šta će od informacija iz njegovog privatnog života biti dostupno, kome i kada, kao i u kojoj meri“.

S ove tačke gladišta mogu jednostavno da zaključim da je pravo privatnosti jedno od najsloženijih društvenih i etičkih, te i pravnih pitanja. Konkretne i opšteprihvaćene definicije nema, ali se jasno zna na šta se ono odnosi, na lične podatke, dom, porodicu, posao, svakojake ljudske odnose (na primer odnosi između prijatelja, supružnika, advokata i klijenta, doktora i pacijenta). Upravo u ovim oblastima pravo privatnosti je onaj odbrambeni zid koji omogućava obezbeđenje nečije sigurnosti, razvoj nečije ličnosti i održavanje i razvoj poverljivih ljudskih odnosa.

Od svih konvencija, deklaracija i povelja o ljudskim pravima, a koja jasno propisuju zaštitu prava na privatnost, po mom mišljenju među najvažnijima je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, koji u članu 17 navodi: „Niko ne može biti predmet samovoljnih ili nezakonitih mešanja u nečiji privatni život, njegovu porodicu, u njegov stan i njegovu prepisku, niti nezakonitih povreda nanesenih njegovoj časti ili njegovom ugledu“.

Uporedo sa razvojem koncepta privatnosti razvijali su se koncepti slobode govora, slobde štampe i pravo legitimne informisanosti. Ova dva koncepta nastala su istovremeno, ali njihov put i razvoj nije bio isti. Svedoci smo pojave da je legitiman interes javnosti da ima uvid u određene informacije nadjačao legitiman interes pojedinca da učini podatke o sebi nedostupnim javnosti. S tim u vezi, ustanovljeno je jedno opšte načelo da je potrebno pronaći, u svakoj konkretnoj situaciji, granicu koja će reći „ovo je za javnost, a ovo je već nešto u šta treća lica nemaju pravo zadiranja“. I upravo je medijima, pod velom „zaštite nacionalnih interesa i interesa šire javnosti“, ostavljeno da procene koji interes preovlađuje i da li objavljivanje ličnih i svih drugih podataka pojedinca neophodno za ostvarenje određenog javnog interesa, dok je pojedincu ostavljena mogućnost da traži svoja prava tak kada smatra da su mu povređena. Međutim, svedoci smo dveju činjenica, prvo, mediji, ugledajući se na zapadne tabloidne medije, nepoštujući ni Zakon, ni Kodeks, krše i zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja, a drugo, pojedincima je ostavljena duga i mukotrpna borba za zaštitu svojih prava, čiji rezultat često nije zadovoljavajući. (Ovom prilikom izuzimam one pojedince koji svesno odaju svoje lične i svake druge podatke nadajući se nekakvoj slavi, populatnosti i slično.)

Poražavajuća činjenica je i to što i sami organi koji bi trebalo da budu stub odbrane i primer svima prvi su koji kreću putem neposredne povrede nečije privatnosti ili, posredno, odobravajući isto. Takođe, savremena tehnologija i telekomunikacija je otišla predaleko, svesna nevoljnosti država i međunarodne zajednice da se pozabave ovim pitanjem. S tim u vezi, pojava i razvoj interneta i njegov odnos sa pravom na privatnost je tema koja otvara čitav niz praktičnih problema i zloupotreba, a napredak u toj oblasti sporo teče. Jednostavno, postavlja se pitanje gde odlaze i koliko je sigurno ostavljati lične podatke na raznim stranicama? Koliko je sigurno ostavljati PIN sa kartice iz banke, postavljati fotografije i druge lične informacije na razne društvene mreže?

U današnjem načinu života imati „privatan život“ postalo je privilegija, postala je nemoguća misija. Od profila na Fejsbuku do pojavljivanja u masovnim medijima, gotovo svi pripadamamo toj skali koja meri ugoženost i kršenje prava privatnosti. Nekada usamljeno i zanemareno pravo privatnosti danas treba staviti u prvi plan i dati mu onaj značaj koji u današnjim uslovima zaslužuje.

Autor: Aleksandar Todorović

***U okviru Nedelje medijske i informacione pismenosti održana je diskusija Perspektive medijske pismenosti, gde su studenti Pravnog i Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu govorili o temama važnim za medijsku pismenost, slobodu i moć medija. Sa ciljem da šira javnost čuje razmišljanja mladih o ovim značajnim pitanjima, u celosti prenosimo njihova izlaganja.

Povezane vesti

Kad je pažnja skrenuta Sastanak nastavnika koji se bave medijskom pismenošću Javne i stvarne ličnosti Medijska pismenost važan deo nove Medijske strategije