Priča uličnog svirača Danijela Stankovića može da opiše sudbinu čitavog romskog naroda, kroz istoriju osuđenog na lutanje i težak način zarađivanja za život, ali uvek uz osmeh, pesmu i težnju ka ostvarenju sna. A snovi su im obično mali i čini se – lako ostvarivi. Danijel sanja da jednog dana postane auto-mehaničar. Do tada, prolaznike uveseljava zvucima harmonike koju je počeo da svira pre godinu dana, i raduje se svakom danu u kom zaradi dovoljno da preživi do sledećeg.
„Nije lako svirati na ulici, ali bolje išta nego ništa. Svaki dan mi je dobar, dobro se osećam, ne žalim se ni na šta. Zadovoljan sam onim što zaradim. Desetak dana sam u Nišu, došao sam kod babe u goste, inače živim u Beogradu. Tamo sviram u Knez-Mihailovoj, na svadbama, a svirao sam i u Užicu, Čačku, Kraljevu, ma svuda“, kaže Stanković.
Muziku je zavoleo uz brata koji dugo svira, a smatra da Romi nisu nužno najbolji muzičari.
„Romi su možda bolji od drugih zato što su samouki. Evo, ja sam sâm naučio da sviram, nisam išao u muzičku školu. Brat mi je pokazao jednu pesmu, ja sam pustio radio i tako sam učio“, kaže Stanković. Njegovo iskustvo pokazuje da su „najplaćenije“ pesme Šabana Šaulića, Ljube Aličića, ali i neizostavne romske pesme, poput „Đurđevdana“.
Prema rečima romologa Dragana Todorovića, sudbina romskog naroda nametnula im je životnu filozofiju biti, a ne imati, koja se sublimira u glasove čuvenih muzičara, kao što su Šaban Bajramović, Esma Redžepova, Usnija Redžepova, Ljiljana Petrović.
„Treperavi zvuci prirodnih sluhista – solista i orkestara – krepili su duše na opštenarodnim veseljima: ispod vašarskih šatri, u zadimljenim kafanama, krčmama, birtijama i gostionicama, po svadbarskim salama, na dočecima i ispraćajima na železničkim i autobuskim stanicama, na krštenjima i proslavama rođendana. Urođena virtuoznost, bez nota, ali izražajno i strastveno, promene dinamike i tempa i glasovna iznenađenja u trenutnom emotivnom doživljaju pevane pesme, grejali su srca posetilaca bleštavih pozornica svetskih metropola“, piše Todorović o romskoj muzici.
Smisao i osećaj za bavljenje muzikom je, uz zanate, način romskog statusnog identifkovanja i opstanka širom sveta.
„Izopšteni iz svih emancipatorskih pokreta, ostavljano im je da se usavršavaju u onome što najbolje znaju – veštini sviranja instrumenata, pevanju i igri. Bili su nezamenljiv sastojak vašarske i karnevalske dekoracije, nezaobilazna cirkuska atrakcija, akrobate i dreseri medveda i drugih životinja, dvorske lude, neizostavna inspiracija uglednih evropskih kompozitora (List, Bize, Brams, Dvoržak, Verdi, Rahmanjinov). Muzička kultura prenosila se s kolena na koleno i postajala prepoznatljivim znakom romskog etnosa. Tradicionalnim udaračkim, duvačkim i gudačkim instrumentima – bubnjevima, tarabukama, dairama, zurlama, trubama, violinama – opevavano je prokletstvo lutalaštva, turobna svakodnevica u mahalama, nesrećne ljubavi, ali i neizmerna ženska lepota, vatreni zanos i neobuzdani temperament“, napisao je Dragan Todorović u delu Kulturni identitet Roma.
I zarađivanje na ulici mora da bude pošteno
Danijel Stanković tvrdi da su za ponašanje sve dece, pa i romske, odgovorni njihovi roditelji, ne tradicija ili boravak na ulici.
„Ja sam odlučio da zarađujem svirajući na ulici. Nije dobro što neki Romi prose, a ne rade ništa. Za sve su krivi njihovi roditelji, oni ih na taj način maltretiraju. Moji su roditelji bili dobri, nikada u životu nisam prosio. Učili su me da radim pošteno, da ne kradem, ne lažem, da ne varam ljude“, kaže ovaj ulični svirač i ističe da mnogo ljudi ima pogrešno mišljenje o Romima, ali ne svi.
Živeći malo sa majkom u Nemačkoj, malo u Beogradu, završio je samo tri razreda osnovne škole, ali planira da ide u večernju školu i postane auto-mehaničar. Kaže da ne bi voleo da svira ceo život, već da radi posao na kome zarada neće zavisiti od raspoloženja prolaznika. Upravo zbog toga i svoju decu, kada ih bude imao, planira da vaspitava tako – da završe školu i rade pošten posao.
„Nisu problemi svih Roma isti, svako ima svoje muke. Neko živi dobro, neko loše. Ima i onih koji imaju para, neki završavaju škole, neki ne. Voleo bih da sam završio školu, da radim, jer bez škole nema ništa“, priča Stanković.
„Ponosan sam što sam Rom. Svi smo mi od krvi i mesa, samo što Romi imaju drugačije ponašanje, većina nije lepo vaspitana. Roditelji moraju da razmisle o tome kako vaspitavaju decu“.
Autor članka: Milica Branković
Autor video priloga: Tamara Milojević
Prevod: Turkijan Redžepi
***Media i reform centar Niš će u narednom periodu objaviti seriju tekstova i video priloga o kulturi, tradiciji, jeziku, religiji, kao i novim kulturnim praksama Roma u Nišu i okolini. Media i reform centar Niš će tekstove objavljivati na srpskom i romskom jeziku, kao deo projekta „Vakeribe taro mahale- priče iz mahale” koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2019. godini.
